Da li je proizvodnja komponenti za e-automobile šansa za Srbiju?

Upravljanje rezervnim delovima je nešto čime većina automobilskih kompanija ne želi da se bavi – sve dok ne bude prekasno. Ipak, rezervni delovi su neka vrsta polise osiguranja za proizvodnju, jer kada oni nedostaju staju i proizvodne trake. Kada stane proizvodnja, nestaje novca.

Zanimljiv je primer koji u svom izveštaju navodi kompanija Deloitte, da je jednom prilikom ključna proizvodna linija stala zbog jeftinog dela vrednog manje od deset evra. Pošto ga magacin „nije smatrao važnim“ – nije bio na lageru. Kompanija je kao rezultat dobila to da cela smena nije radila, uz ogroman stres i štetu od nekoliko hiljada evra.

Iz ovoga sledi zaključak da rezervni delovi direktno određuju da li će proizvodnja teći nesmetano, a ipak ih mnoge kompanije počinju shvatati ozbiljno tek kada nauče skupu lekciju.

Ipak, rezervnih delova i komponenti za klasična vozila uglavnom ima, a šta je sa električnim automobilima (EV)? Naravno, i za njih postoje delovi, od kojih su neki specifični, a osim u Evropi i svetu proizvode se i u Srbiji. Pojedine kompanije u našoj zemlji proizvode komponente za EV (čak i baterije) i na taj način je Srbija praktično deo evropskog i svetskog lanca.

 „Nije sve tako crno u Srbiji kada govorimo o proizvodnji komponenata za EV i ne radi se samo o ’motanju kablova’, kako pojedini mediji predstavljaju ovaj sektor. Doduše, bez kablova nema ni EV, samo je problem što ima mnogo manuelnog rada, a male dodate vrednosti, pa su plate niske. Međutim, zarade su prestigle one iz Afrike i zato se firme sada sele tamo, zbog jeftinije radne snage. To je jedan od ozbiljnih problema za našu auto-industriju“, kaže za Biznis.rs Igor Vijatov, direktor Automobilskog i mobiliti klastera Srbije.  

Vijatov podseća da u Srbiji imamo proizvodnju električnog Fiata Pande i Citroena C3 u Kragujevcu, a koliko se jedinica proizvodi, da li su ljudi srećni zbog toga i koliko kupuju te automobile ne može da precizira, ali čini mu se da to ne ide baš najbolje, pa se osvrće na proizvođače komponenti za EV.

„Imamo velike evropske proizvođače delova za EV – nemačke kompanije Continental, ZF, Brose i Bosch. Oni su veliki sistemski dobavljači, bili su to i za automobile sa unutrašnjem sagorevanjem. Continental razvija instrument tablu koja je digitalna, imaju i razvojni centar u Novom Sadu i tu se prave softveri koji daju razne novitete. ZF u Pančevu pravi električni turbo motor, Brose pojedine delove – sklopove razne vrste, Bosch je počeo sa brisačima, ali sada ima svoj razvojni centar za elektro-motore“, ističe Vijatov.

Takođe, u Srbiji radi i jedan domaći proizvođač elektro-punjača – firma Union, a tu je i velika globalna kompanija ABB, koja ih ovde prodaje. Naš sagovornik kaže da ima ima i manjih preduzeća koja bi došla da posluju kod nas i proizvode ovaj važan eksterni element EV.

„Sve zavisi od potreba, tako će se razvijati i ovaj segment. Za sada ide vrlo sporo, ali to nije samo u Srbiji već i u čitavoj Evropi. Od prošlog leta je nastao zastoj, koji su iskoristili Kinezi. Njihovi automobili su skoro upola jeftiniji nego evropski, i tu je velika borba ko će zavladati tržištem“, ističe Vijatov.

Rezervni delovi nisu samo „šrafovi na polici“

Deloitte u svom izveštaju navodi da se upravljanje rezervnim delovima ne može izraziti jednim pokazateljem, već to mora biti kombinacija više indikatora. Jedan od najčešće praćenih – i lako uporedivih – je SPIR (Spare Parts Investment Ratio), koji pokazuje odnos vrednosti zaliha rezervnih delova prema reprodukcionoj vrednosti opreme.

Kako to funkcioniše pokazuju na praktičnom primeru: ako firma ima mašine vredne oko 100 miliona evra, razlika između SPIR-a od jedan do tri odsto znači do dva miliona evra „mrtvog kapitala“ u magacinu, a da pritom najkritičniji delovi i dalje mogu nedostajati.

Najveći problem je utvrditi ko je odgovoran i tu uglavnom sektor održavanja upire prst u nabavku, a nabavka u održavanje, dok IT tvrdi da bi „sistem radio da je pravilno podešen“. U međuvremenu, menadžment traži maksimalan OEE (efikasnost opreme), a istovremeno smanjuje budžet za rezervne delove.

Na kraju zaključuju da rezervni delovi nisu samo „šrafovi na polici“. Oni su investicija koja direktno štiti proizvodnju i novčani tok. Kompanije koje im pristupaju strateški imaju manje zastoja, niže troškove i pouzdanije operacije.