Da li zaposleni koji dobija terenski dodatak ima pravo i na dnevnicu?

Kada radnik ima pravo na dnevnicu, da li istovremeno može biti plaćen i za terenski dodatak? To pitanje često zbunjuje i poslodavce i radnike, jer zakonodavni okvir nije dovoljno precizan da bi otklonio sve nedoumice koje se javljaju u praksi.

Poreska savetnica Zvezdana Pisarević ukazuje da je upravo to suština problema – mnoge odredbe Zakona o radu, ali i pratećih propisa, ostavljaju prostor za različita tumačenja. Naša sagovornica objašnjava da se pravo na terenski dodatak i dnevnicu međusobno potiru.

“Zakon o radu je često nedorečen. Ne mogu drugačije da kažem, jer sve situacije koje mogu da se pojave u praksi nijedan zakon ne može da obuhvati“, navodi Pisarević.

Prema važećim propisima, dnevnica pripada zaposlenom kada ga poslodavac pošalje na službeni put. To može biti jednodnevno putovanje ili višednevni boravak van mesta redovnog rada.

“Logika je jednostavna – zaposleni ima dodatne troškove ishrane i prevoza, pa mu se oni nadoknađuju kroz dnevnicu. Ako službeni put traje duže od osam, a kraće od 12 sati, radnik ima pravo na polovinu dnevnice. Za sve što traje duže od 12 sati – sleduje puna dnevnica. Dakle, osnovna svrha dnevnice jeste da pokrije troškove koje zaposleni ima kada se nađe u drugom mestu zbog obaveza vezanih za posao”, ističe poreska savetnica.

Terenski dodatak – rad na gradilištima i udaljenim lokacijama

Terenski dodatak je specifičan oblik naknade koji se ne odnosi na službena putovanja u klasičnom smislu, već na radnike koji rade na terenu – recimo, u građevinarstvu ili drugim sektorima gde je priroda posla vezana za lokacije van sedišta firme. Kada kompanija angažuje radnike na gradilištu u drugom gradu, oni su faktički smešteni na toj lokaciji. U tom slučaju, poslodavac je dužan da obezbedi smeštaj i ishranu.

“Ako se te potrebe pokrivaju direktno – na primer, firma plati hotel, obezbedi obroke ili ugovori ishranu kod lokalnog dobavljača – tada se to tretira kao terenski dodatak koji predstavlja trošak firme. Takav oblik naknade ne podleže dodatnim porezima i doprinosima. Međutim, ukoliko se zaposlenom na platnom listu posebno obračuna stavka ‘terenski dodatak’, tada se ona posmatra kao deo zarade i podleže oporezivanju”, objašnjava Zvezdana Pisarević.

Ona dalje navodi da problem nastaje u praksi kada se pojavi pitanje – da li radnik može da prima i dnevnicu i terenski dodatak istovremeno? Tu dolazi do „potiranja“ prava, kako objašnjava Pisarević.

Dnevnica i terenski dodatak imaju sličnu svrhu – da nadoknade dodatne troškove života i rada van redovnog radnog mesta. Zbog toga se posmatra da se ta dva prava međusobno isključuju.

“Drugim rečima, zaposleni koji je stalno angažovan na terenu i kome poslodavac obezbeđuje smeštaj i ishranu, nema pravo na dnevnice za službeni put. Suprotno tome, radnik koji ide povremeno na službeni put ima pravo na dnevnicu, ali ne i na terenski dodatak”, pojašnjava naša sagovornica.

Posebnu dilemu izaziva visina dnevnica kada zaposleni putuje u inostranstvo. U državnom sektoru postoji jasno propisan spisak dnevnica po zemljama, ali privreda je prepuštena sopstvenim pravilnicima. Zakon o porezu na dohodak građana propisuje samo neoporezivi deo dnevnice, koji trenutno iznosi 90 evra. Međutim, praksa pokazuje da taj iznos nije svuda dovoljan.

“Ako pošaljete radnika u Englesku 90 evra mu nije dovoljno, ako ga pošaljete u Finsku – takođe. Ali ako ide u Crnu Goru ili Severnu Makedoniju, to mu je više nego dovoljno – može lepo da jede i da mu još ostane“, ilustruje Pisarević razlike u troškovima života po destinacijama.

Ranije je postojala uredba sa preciznim iznosima dnevnica za svaku zemlju, što je bilo realnije rešenje.

“Danas poslodavci sami određuju visinu, ali moraju da vode računa o poreskom tretmanu – sve preko neoporezivog iznosa podleže porezima i doprinosima”, zaključuje poreska savetnica Zvezdana Pisarević.