Domaći trgovački lanci ujedinjeni iza cilja da postanu treći po veličini igrač u Srbiji

„Domaći trgovački lanac“ (DTL) je asocijacija domaćih trgovačkih maloprodajnih lanaca, a prema rečima direktora Obrada Popovića, DTL je i kooperativa sa čak 14 članica čiji je cilj da na srednji rok postanu treći po veličini igrač na domaćem tržištu.

U intervjuu za Biznis.rs Popović govori o tome kako se za nešto više od decenije DTL pretvorio u značajnog partnera domaćih potrošača i proizvođača, kakva je uloga domaćih trgovaca u razvoju lokalnih zajednica i zašto smatra da samo država sa svojom trgovinom ima i sopstvenu proizvodnju.

DTL ima 14 članica, a trgovinski lanci koje okuplja imaju ukupno 780 objekata i više od 6.500 zaposlenih. Kolika je zapravo njihova snaga na tržištu Srbije?

„U odnosu na sam početak, a udruženje je osnovano 2011. godine, članice i mi razvili smo se kvalitativno i kvantitativno, pa smo danas mimo Beograda i Novog Sada apsolutno vodeći na tržištu. Naše članice imaju veće i manje formate prodavnica, a svi zajedno činimo ozbiljnu snagu koju niko ne može da previdi.“

Kakva je uloga DTL kao udruženja?

„DTL je preuzeo funkciju centralnog ugovaranja, pa objedinjujemo zajedničku nabavku na jednom mestu, što naše članice čini konkurentnijim na tržištu na kome nastupaju i što povećava benefit za naše potrošače. Preuzeli smo i funkciju uvoza pojedine robe, kao i rad na robnoj marki. Zaduženi smo i za razvojnu strategiju, koja je dogovorena za narednih tri do pet godina, i koju sprovodimo.

Naš cilj je da do 2026. Ili 2027. godine budemo među tri najjača igrača na tržištu Srbije, sa najmanje 1.000 objekata, da zadržimo sve prednosti koje imamo danas, kao i da se modernizujemo i još efikasnije komuniciramo sa potrošačima, uz stalno podizanje kvaliteta usluga.

Takođe, do sada nismo akvizirali – naš osnovni način širenja je razvoj sopstvene mreže.“

Koje su prednosti takvog pristupa DTL-a za potrošače?

„Kada je reč o potrošačima, oni u našim radnjama mogu da računaju na dobar asortiman po konkurentnim cenama. Primera radi, kod nas je jedan svetski poznat brend čokolade prodavan po preporučenoj ceni od 89 dinara, što nije moglo da se nađe u drugim radnjama u Beogradu, a slično je bilo i za poznati domaći keks i kafu. To je ono što mi želimo da poručimo potrošačima – da kod nas mogu da kupe sve što mogu da nađu i na drugim mestima, čak i povoljnije, a mi smo tu, iza ćoška.“

Kako DTL okuplja veći broj domaćih trgovina koje su najpoznatije “u svom kraju”, da li se radi na većoj prepoznatljivosti širom zemlje?

„Vrlo brzo ćemo pokrenuti nacionalnu imidž kampanju, bićemo vidljivi na svim medijima i jasno ćemo komunicirati ko smo i šta smo. Nećemo insistirati na unifikaciji po svaku cenu, već će naše članice zadržati specifičnosti koje ih čine jakima. Ono što nam je važno je da radnje koje otvaramo sada i u budućnosti liče jedna na drugu, da imaju zajednički brending, ali svakako nećemo da gušimo razlike među članicama, jer one poznaju navike i potrebe svojih kupaca.

Ideja je da potrošači koji ulaze u naše radnje znaju kod koga dolaze, ali i šta će sve dobijati od DTL-a u budućnosti.

Mi hoćemo i dalje da budemo stožer razvoja u lokalnoj zajednici. Postali smo svesni da, iako smo trgovci i zapošljavamo ljude, odgovorni smo i za funkcionisanje tih lokalnih zajednica gde smo prisutni. Ako mi ne budemo kupovali proizvode koji se prave na lokalu, imaćemo problem sa odlivom stanovništva, manjkom kupovne moći, a u krajnjem i sa funkcionisanjem. I tako smo shvatili da je to naša prednost i da će nas drugačije gledati u lokalnoj zajednici – da nismo neko ko bi da “skida kožu sa leđa”, već da shvatamo da imamo socijalnu odgovornost i da smo spremni da se razvijamo zajedno.“

Da li su proizvođači danas spremniji da sarađuju sa srednjim i manjim lancima?

„Ako je ranije i bilo rezervi, danas one više ne postoje. Situacija je takva da u poslednjih pet-šest godina ne postoji nijedan domaći proizvođač koji nema sa nama centralni ugovor, kao i barem 95 odsto distributera strane robe.

Takođe, naše opredeljenje je da artikle naše robne marke, kojih ima oko 200, proizvode samo domaći proizvođači. Recimo, ulje naše robne marke proizvodi Dijamant iz Zrenjanina, a Drenik papirnu galanteriju, i nema razlike u kvalitetu. Iako nismo u obavezi, mi na svakom našem proizvodu istaknemo ko ga je proizveo i zajednički nosimo odgovornost za sudbinu te robe, a robna marka je i način da parirate stranim lancima i proizvođačima.“

Kako domaća trgovina može da se izbori sa stranom konkurencijom?

„Mi se trudimo i radimo na tome da sačuvamo domaću trgovinu, to je jedan od naših osnovnih postulata. Treba imati na umu i da zemlja koja ima svoju trgovinu ima i domaću proizvodnju, jedno sa drugim je povezano. Ono što bismo mi želeli da radimo u budućnosti, a s obzirom na globalizaciju i koncentraciju u trgovini, ali i na strani ponude, je da stvaramo superkooperative.

To je legitiman način funkcionisanja trgovačkih firmi u Evropi, a dobar primer je francuski Les Mousquetaires. Spremni smo, dakle, da razgovaramo sa svima koji su za to zainteresovani, jer pozitivna iskustva iz Italije, Holandije ili Francuske govore za sebe. Superkooperative mogu biti dobar alat za pariranje inostranoj konkurenciji – i to ne kako bismo eliminisali konkurente, već kako bismo ostali u tržišnoj utakmici.“