Glavni izazov za proizvođače iz Srbije je izveštavanje o emisijama CO2

Od 1. oktobra počinje prelazni period primene Mehanizma za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM), poznatog i kao „evropski porez na ugljenik“.

O tome kakve su obaveze naših kompanija – proizvođača struje, čelika, đubriva i drugih CBAM proizvoda, kakva ih kontrola čeka i kolike su kazne za propuštanje izveštavanja ili neprijavljene emisije ugljenika razgovarali smo sa advokatom kancelarije Gecić Law Brankom Gabrićem.

Kako će izgledati praktična primena CBAM i kakve su obaveze uvoznika iz EU i proizvođača CBAM proizvoda iz trećih zemalja u tranzicionom periodu?

„Evropska komisija je u avgustu ove godine usvojila finalna pravila o načinu i izveštavanju tokom prelaznog perioda i na taj način odgovorila na pitanje kako će izgledati praktična primena CBAM regulative. Pred nama je tranzicioni period koji traje od 1. oktobra ove godine do 31. decembra 2025. godine.

Tokom ovog perioda, kompanije koje izvoze svoje proizvode u Evropsku uniju imaće obavezu merenja svojih emisija ugljen-dioksida, te tromesečnog izveštavanja o emisijama za kategorije proizvoda iz sektora cementa, električne energije, gvožđa i čelika, aluminijuma, đubriva i hemikalija. Prelazni period daje vreme i pruža mogućnost za temeljnu pripremu za „definitivni“ period koji počinje 1. januara 2026. godine.

Kompanije će u definitivnom periodu morati da kupuju CBAM sertifikate, pri čemu je jedan CBAM sertifikat ekvivalentan jednoj toni emitovanog ugljen-dioksida. Trenutno jedna tona emitovanog ugljen-dioksida u EU vredi nešto više od 80 evra.“

Prvi kvartalni CBAM izveštaji trebalo bi da budu predati do 31. januara 2024. Ko je u obavezi da izradi izveštaj i šta sve u njemu treba da se nađe?

„Tokom prelaznog perioda obveznici izveštavanja će biti u obavezi da podnesu CBAM izveštaj najkasnije mesec dana nakon završetka svakog tromesečja. Prvi CBAM izveštaj je potrebno podneti do 31. januara 2024. u vezi sa uvezenim dobrima tokom četvrtog kvartala 2023. dok poslednji CBAM izveštaj mora biti podnet do 31. januara 2026. godine.

Obveznici izveštavanja su svi uvoznici dobara u obuhvatu CBAM sa sedištem u državi članici Evropske unije. Kada uvoznik nema sedište u državi članici EU, CBAM izveštaj može podneti indirektni carinski zastupnik, koji CBAM izveštaj podnosi u svoje ime, ali za račun izvoznika iz treće zemlje.

U prelaznom periodu CBAM izveštaj će sadržati podatke kao što je količina uvezene robe, ukupne ugrađene emisije ugljen-dioksida, ukupne indirektne emisije i cenu ugljenika koja je već plaćena u trećoj državi, ako uopšte postoji. Naravno, postoje i određene specifičnosti u zavisnosti od vrste proizvoda. Tokom prelaznog perioda neće biti obavezna verifikacija CBAM izveštaja od strane nezavisnog verifikatora, što će postati obaveza tokom definitivnog perioda.“

Kako će EU proveravati tačnost izveštavanja? Kako će se postupati u slučajevima neizveštavanja ili netačnog izveštavanja?

„Postojaće elektronska baza podataka – CBAM registar, gde će Evropska komisija prikupljati i porediti podatke iz CBAM izveštaja. Ta baza će omogućiti razmenu informacija, a samim tim i proveru između Evropske komisije, nadležnih i carinskih organa država članica, kao i obveznika izveštavanja.

Sam sistem kontrole uvezene robe podrazumeva poređenje podataka iz carinskog registra i onih u CBAM izveštaju u CBAM registru, te se na taj način utvrđuje postojanje razlika između količine uvezene robe i emisija koje joj se pripisuju. S obzirom na to da je reč o novom sistemu, u prelaznom periodu očekujemo nešto manje rigorozan pristup Evropske komisije u pogledu ocene ovih podataka.

Biće ostavljen prostor i za korekcije CBAM izveštaja koji će se odvijati pred organom zemlje članice EU. Ipak, predviđene su i kazne, pa u slučaju da uvoznik ne podnese izveštaj ili podnese izveštaj sa neistinitim podacima, Evropska komisija će ga kazniti sa 10 do 50 evra po svakoj toni neprijavljenih emisija ugljen-dioksida. Kazne će se određivati prema količini neprijavljenih emisija i spremnosti obveznika izveštavanja da sarađuje i ispravi CBAM izveštaj.“

Gde vidite najveće izazove, a gde prilike za domaće proizvođače u kontekstu početka primene CBAM?

„Što se tiče domaćih proizvođača, glavni izazov koji stoji pred njima tiče se obaveze izveštavanja o emisijama ugljen-dioksida za proizvode koji se uvoze u EU. Naime, iako uvoznici u EU imaju obavezu da podnose CBAM izveštaje, merenje i praćenje podataka o emisijama u proizvodnji je obaveza proizvođača iz trećih zemalja, te bez ovih podataka nema ni CBAM izveštaja.

U te svrhe Evropska komisija je razvila poseban obrazac koji će omogućiti nesmetanu i kontinuiranu razmenu podataka između uvoznika i proizvođača. Iako će određene standardne vrednosti biti dostupne kako bi se premostili nedostajući podaci, one će moći da se koriste samo u ograničenom periodu, do kraja jula 2024. godine, od kada se prelazi na izveštavanje putem merenja.

Dakle, CBAM stvara obavezu proizvođača za pouzdanim merenjem i praćenjem podataka o emisijama duž celog lanca snabdevanja, što će predstavljati značajan zadatak za proizvođače širom sveta, pa i kod nas. Iako novousvojeni sprovedbeni propisi uz CBAM Regulativu detaljno opisuju metode merenja i računanja emisija, ovaj proces je dosta složen, pa je potrebno da se proizvođači temeljno pripreme i uspostave interne procese prikupljanja i praćenja podataka o emisijama.“

CBAM se ne odnosi na proizvode iz zemalja koje su već uvele sisteme određivanja cene emisija ekvivalentne EU sistemu trgovanja emisijama (ETS). Koliko je Srbija blizu ili daleko od takvog rešenja?

„CBAM predviđa izuzeće ukoliko je država u potpunosti usklađena sa pravom EU. Srbija je 2020. potpisala Sofijsku deklaraciju i pokazala posvećenost harmonizaciji nacionalnih propisa sa pravom EU u oblasti klimatskih promena, naročito uvođenju cene ugljenika.

Srbija je time odlučila da se uskladi sa EU ETS – sistemom trgovanja emisijama u EU i istraži ostale metode naplate ugljenika kako bi dodatno podstakla dekarbonizaciju. Na polju carbon pricing-a se trenutno radi, 2021. je usvojen Zakon o klimatskim promenama koji predviđa sistem monitoringa, izveštavanja i verifikacije, kao jedan od preduslova za uvođenje takse na ugljen-dioksid.

Sistem nalik EU ETS-u bi funkcionisao po principu razmene i kupovine sertifikata za emisije ugljen-dioksida. Pojedine zemlje regiona su već uvele slične sisteme, a razmatra se i opcija o uvođenju zajedničkog sistema u nekoliko zemalja, pa i kroz čitav Zapadni Balkan. Izazovi su pretežno ekonomske prirode, potreban je i period privikavanja i razrade, a neophodan je i visok stepen koordinacije između država. Svakako prednosti bi umnogome prevagnule ukoliko bi se postigao zajednički pristup.“