Inovacije, kapital i poslovni ambijent presudni za razvoj industrije

Srpske kompanije koje su poslovale u oblastima elektronske, tekstilne i industrije obuće nekada su bile lideri na globalnom nivou, a danas uglavnom ne postoje ili grcaju u dugovima. Za oporavak ovih industrija neophodno je strateško planiranje, podrška domaćim investitorima, ali i zaštita domaćih privrednika čiji su proizvodi i kapaciteti konkurentni u evropskim okvirima.

Jedan od svežih primera potpunog kraha nekada ugledne firme u oblasti tekstila jeste slučaj kompanija „Ivo Lola Ribar“ i „Rilon-Lorison“ u Odžacima. Odavno su u stečaju, a njihovu imovinu niko neće ni posle dva kruga nadmetanja. Bivši radnici sumnjaju da se licitacijom bez učesnika namerno smanjuje vrednost kapitala stečajnih dužnika, a svakim narednim krugom cena se dodatno umanjuje.

Kompanija „Ivo Lola Ribar“ je u stečaju punih 11 godina. Nekada je imala 2.200 zaposlenih. Radnici su ostali bez posla i plata, ali i bez mogućnosti da otkupe kapital pogona „Rilon-Lorison“ koji se najduže održao posle propasti preduzeća. Banke nisu odobrile kredit zbog stečaja „Lole“, a račun se našao u blokadi.

„Inovacije, kapital i ekonomski ambijent su tri presudna faktora za uspeh u određenoj industriji. Mi smo na tim poljima slabi. Važna je dosledna primena zakona i aktivna borba protiv korupcije. Reč je o ključnim faktorima koji utiču na priliv investicija koje imaju dugoročne ciljeve da razvijaju biznise. Kada takvi ne dolaze, stižu investitori sa kratkoročnim interesima. Privlače ih subvencije po radnom mestu, a ne razvoj nove tehnologije i razrada dugoročnih planova. Oni su tu dok traje subvencija. Domaćeg kapitala nemamo, jer se forsiraju strani investitori i zbog lošeg privrednog ambijenta naš privatni sektor nije dobio priliku da se unapredi. Nedovoljno razvijen privatni sektor i loše strukturiran javni sektor omča su oko vrata srpske ekonomije“, navodi za Biznis.rs ekonomista Danilo Šuković.

Stručnjaci ne mogu sami

Elektronska industrija Niš je tokom perioda od 1965. do 1980. godine u sedam gradova širom bivše Jugoslavije ukupno zapošljavala oko 28.000 radnika. Proizvodili su se televizori, veš mašine, telefoni, oprema za vojsku, radio stanice, medicinski uređaji. Najveći deo proizvodnog programa bio je namenjen domaćem tržištu, ali se izvozilo u istočnu Evropu, pa i na zapad. Zlatno vreme EI Niš krunisano je godišnjim bruto proizvodom od oko 700 miliona dolara. Danas se holding kompanija nalazi u postupku restrukturiranja. Jedan broj preduzeća je privatizovan, a ostatak u postupku privatizacije ili je sprovedena likvidacija.

Uprkos činjenici da u našoj zemlji svake godine stasavaju inženjeri elektronike i stručnjaci iz IT sektora, razvoj elektronske industrije nije na nivou ogromnog potencijala ili stanja koje je postojalo do 1980. godine. O tome svedoči sudbina EI Niš, ali i drugih firmi koje su nekada bile veoma uspešne u oblasti elektronike.

„Ljudi koji su završili neku školu i imaju znanje moraju biti uposleni na pravim poslovima. U suprotnom njihovo znanje zastareva i postaju neupotrebljivi. Kada nemate razvijenu industriju, a firma je propala i nije se obnovila, očekivano je da mladi kadrovi traže zanimanja i kompanije koje će im pružiti priliku za razvoj novih znanja. Otišli bi oni u većem broju da se nije dogodila pandemija. To je neminovnost nezavisno o kojoj se industriji se radi“, ističe Danilo Šuković.

Sabotaža ili konkurencija

Sremski Karlovci su decenijama unazad bili poznati po najstarijim i najkvalitetnijim vinogradima u ovom delu Evrope. Iz bačvi lokalnih vinarija teče vino vrhunskog kvaliteta koje stoji rame uz rame sa ekskluzivnim svetskim sortama. Zbog planova kompanija Nexe group da proširi zonu eksploatacije gline ugrožen je opstanak vinograda. Udruženje „Karlovački vinogradi“ stalo je u zaštitu zasada vinove loze koje imaju istorijski, ekonomski i tursitički značaj za ovaj deo zemlje.

„Ovaj problem traje i raste duže od jedne decenije i aktuelizovao se zahtevom ciglane u vlasništvu hrvatske Nexe grupe za promenom namene poljoprivrednog i vinogradarskog zemljišta u korist eksploatacije gline, jer žele da se prošire na dodatnih 70-tak hektara najlepšeg poteza uz Dunav. Nije dovoljno ugrožavanje zdravlja ljudi, jer koriste petrol koks i druge prljave energente, sada je cilj uzeti i najkvalitetniju zemlju“, navode iz Udruženja u svojoj Facebook objavi.

Udruženje je pokrenulo peticiju za spas Karlovačkih vinograda. Odgovornost je, kako kažu, na opštini koja je prepustila 54 hektara pošumljenog priobalnog dela Dunava za razvoj radne zone. Osim što ugrožava stotine ljudi koji na ovom potezu žive, rade, obrađuju zemlju od koje se hrane, proširenje ciglane dovodi u pitanje opstanak jednog od najboljih i najstarijih lokaliteta za vinogradarstvo u Srbiji.

„Posle 2000. godine usledila je privatizacija i dovođenje stranaca kojima se daju subvencije. Plate radnika su toliko pale, a ogroman deo radne snage otišao je u beli svet. Rezultat svega toga je jadno stanje u odnosu na osamdesete godine prošlog veka“, navodi profesor ekonomije Mlađen Kovačević.

Najnovija dešavanja vezana za Karlovačke vinograde Kovačević ocenjuje kao nedostatak ozbiljnog makro planiranja:

„Ko je agresivniji i ima više uticaja ima i više prilike za poslovni uspeh. Prioriteti u makroekonomskom planiranju retko koga danas interesuju. Princip laissez-faire je toliko uzeo maha, da se svako dugoročno planiranje proglašava zastarelim. Nije se ozbiljno radilo, pa smo došli u situaciju da smo u mnogim sektorima gde smo mogli da budemo konkurentni u evropskim razmerama ostali bez ikakvog uticaja. Fali kompetencije među kadrovima koji odlučuju i sticajem svih okolnosti naša industrija se našla u nezavidnoj situaciji“, zaključuje Kovačević.