Izrada unikatne obuće za pozorišta, filmove i serije kao životni poziv

Baviti se zanatom u današnje vreme predstavlja svojevrstan izazov. Ipak, čini se da je jedan od dobrih načina da se opstane na tržištu kojim dominira masovna potrošnja i brza proizvodnja upravo specijalizacija, odnosno – biti najbolji u svom poslu i usavršiti znanja i veštine koje su manje zastupljene.

Miloša Surutku iz Zrenjanina, koji je mnogima poznat kao „obućar Mišo“, oni kojima je potreban nalaze gotovo isključivo preko preporuke, pre svega raznih kostimografa. Nikada se nije reklamirao, iako pravi i „običnu“ obuću, a njegovi radovi koji iz okvira zanata prelaze u umetnost bili su deo brojnih pozorišnih predstava, filmova, serija i koncerata, i to ne samo u Srbiji, već i u inostranstvu.

Radio je obuću i kožnu opremu i za film „Sveti Georgije ubiva aždahu“, a i fudbalske lopte za „Montevideo, bog te video“, što mu je predstavljao veliki izazov, pošto su lopte iz tog vremena imale pertle.

Takođe je za potrebe serije „Nemanjići“ ručno izradio čak 60 pari obuće – muške, ženske i dečije, kao i delove opreme i kostima. Ukupno je napravio više od 1.000 pari raznovrsne obuće, a sarađivao je sa gotovo svim vojvođanskim i većinom beogradskih pozorišta.

„Rođen sam u Zrenjaninu, gde sam živeo do početka osamdesetih godina. Zatim sam se preselio u Sarajevo, gde sam živeo do početka rata u Bosni i Hercegovini i bio zaposlen kao tehnolog u Tvornici automobila Sarajevo (TAS). Bavljenje kožom bio mi je hobi. Pre toga sam se bavio raznim zanatima u kojima se mogla izraziti kreativnost i koristiti veština ruku. Za kožu sam se odlučio zbog velike ponude raznih materijala i alata za pravljenje kaiševa, tašni i obuće. Za vrlo malo novca mogao sam da kupim neki komad kože, neku bočicu farbe“, priseća se naš sagovornik.

Njegov pristup obućarskom zanatu poseban je po tome što cipele posmatra kao skulpture, a prepoznatljiv je po neverovatnoj veštini koja mu dozvoljava da napravi sve što zamisli ili što drugi izmaštaju.

Kada radi za glumce, Mišo na umu uvek ima određenu epohu, pored obaveznog kvaliteta, udobnosti i trajnosti obuće. Tako je često radio obuću za Šekspirove i Molijerove predstave, kao i za pozorišne predstave za decu. U tu svrhu čita knjige iz istorije umetnosti. Za zrenjaninsko pozorište, ya predstavu Jelena Anžujska, izradio je cipele koje su morale da budu ekstremno izdužene i špicaste.

„Zanimljiva je obuća koju sam pravio za pozorište „Puž“ u Beogradu. Oni uvek imaju ideje koje su vrlo zahtevne i neobične, slično kao i obuća koju sam pravio za noviju verziju TV serije ‘Na slovo na slovo’. Za predstavu Lunja i Maza napravio sam cipele u obliku pseće šape, samo bez kandži, a pravio sam i čizme koje imaju zube i one u obliku reketa za tenis. Radio sam i posebne cipele za operu ‘Atlantida’ koja se igra u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu. Te cipele su bile posebno zahtevne, jer su visoke 30 centimetara, a moraju da budu udobne, lagane i stabilne“, objašnjava obućar Mišo.

Njegovi kupci su, kako kaže, pretežno pozorišta širom Srbije i regiona. Biznis plan nije imao, jer ni „ne zna kako bi za svoj neobični zanat mogao da ga ima“. Finansijsku pomoć imao je prilikom otvaranja radnje od prijatelja koji se takođe bavi zanimljivim poslom.

„Nikakvu drugu pomoć nisam imao. Mi nemamo zakon o zanatima, zanatlije poistovećuju sa preduzetnicima. Formalno postoje udruženja zanatlija koja nemaju neki vidljiv uticaj u rešavanju pitanja koja su u našem interesu. Izazovno je baviti se zanatom. Kažu da je zanat moć umeća“, istakao je naš sagovornik.

Zanat je, kako ističe, njegovo jedino zanimanje, a obućarstvo spada u niskoakumulativna zanimanja. Pandemija korona virusa predstavljala je težak period za obućara Mišu.

„Danas se obućarstvom bave uglavnom entuzijasti. Pandemija bolesti Covid-19 i pad standarda sigurno su dodatno uticali na ionako loš položaj obućara. Ja sam majstor, nisam biznismen, nemam radno vreme, moja godišnja zarada ne prelazi sumu koja bi me svrstala u kategorije u koje neko hoće da nas stavi“, ističe Surutka kao komentar na fiskalizaciju.

Prema njegovim rečima, unikatnu obuću koju izrađuje nije moguće staviti u određene cenovne kategorije, jer svaki pojedinačni komad zahteva različitu vrstu uloženog materijala, vremena, pa i truda i energije. Stoga cene ovih unikatnih cipela variraju. Svakako, kvalitetna ručno izrađena obuća, uzevši sve navedeno u obzir, ne bi mogla da košta manje od 100 evra.

Osim bavljenja izradom obuće, Miloš Surutka bavi se i izradom drugih predmeta od kože, kao što su kutije za naočare, kaiševi i slično. A pored obuće odnedavno sa jednom od najboljih domaćih kostimografkinja, Tanjom Radišić, izrađuje i zanimljive tašne pod nazivom „mit design“.

Obućar Mišo radi povremeno i obuke za izradu cipela, a tim povodom savetuje svima koji su zainteresovani da prvo počnu od sandala, jer imaju najmanje delova. On kao iskusan zanatlija neku obuću može da završi i za jedan dan.

Kod ovakvog posla je, kako kaže, u nekoj meri bitno i poznavanje nacrtne geometrije i fizike, posebno kod visoke obuće koju može da izradi da bude laka i stabilna, a da je čak viša od 30 centimetara.

Obuću ovog zrenjaninskog obućara nosile su mnoge poznate javne ličnosti i umetnici – Sergej Trifunović, Lazar Ristovski, Tihomir Stanić, Voja Brajović, Lajko Feliks i mnogi drugi.