Ko odlučuje o prevremenoj penziji – zaposleni ili poslodavac?

Nove izmene Zakona o PIO stupaju na snagu 1. januara 2026. godine, kada se pomera granica za odlazak u penziju za žene. Za punu starosnu penziju treba da imaju navršenih 64 godine života i najmanje 15 godina staža.

Oni koji žele raniji odlazak mogu koristiti prevremenu penziju sa 60 godina života i 40 godina staža, ali uz trajno umanjenje od najviše 20,4 odsto.

Tema prevremene penzije već godinama izaziva zabunu među zaposlenima, pa i među poslodavcima, posebno kada se postavi pitanje – da li taj status automatski znači i prestanak radnog odnosa.

Iako su mnogi uvereni da je procedura slična odlasku u punu starosnu penziju, pravila su zapravo bitno drugačija.

Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju precizira šta se smatra punom penzijom.

“Član 19. jasno navodi da se pravo na starosnu penziju stiče sa 65 godina života i najmanje 15 godina osiguranja ili sa navršenih 45 godina staža. To je puno penzionisanje. Ali član 19a otvara mogućnost ranijeg odlaska u penziju, što nazivamo prevremenom penzijom“, objašnjava advokat Branislav Vještica.

Ipak, Zakon o radu sasvim drugačije tretira ove dve situacije. On ne poznaje odlazak u prevremenu penziju kao razlog za prestanak radnog odnosa. Jedini slučaj u kojem radni odnos prestaje po sili zakona jeste ispunjenje uslova za punu starosnu penziju – navršenih 65 godina života i najmanje 15 godina staža, osim ako se poslodavac i zaposleni ne dogovore drukčije. U toj situaciji, niko nikome ne daje otkaz, već radni odnos „sam od sebe“ prestaje sticanjem prava na punu penziju.

Kod prevremene penzije takvog automatizma nema. Zato su česti slučajevi da se zaposleni i poslodavci sporazumeju kako bi se radno mesto oslobodilo, ali zakon jasno kaže da poslodavac ne može jednostrano da „pošalje“ zaposlenog u prevremenu penziju. Drugim rečima, poslodavac ne sme da izda rešenje o prestanku radnog odnosa zbog ispunjenja uslova za prevremenu starosnu penziju.

Iako mnogi zaposleni sami podnose zahtev PIO fondu za prevremenu penziju, pa im forma prekida radnog odnosa nije presudna, advokat naglašava da takvo rešenje ne može biti doneto „po automatizmu“ zbog prevremenog penzionisanja. Iz tog razloga, postavlja se pitanje kako uopšte ispravno okončati radni odnos u ovoj situaciji.

“Zaposlenom koji želi da ode u prevremenu starosnu penziju potrebno je da najpre sam podnese zahtev za raskid radnog odnosa“, navodi Vještica. Na osnovu tog zahteva poslodavac donosi rešenje o prestanku radnog odnosa zbog otkaza ugovora o radu od strane zaposlenog, datog radi odlaska u prevremenu starosnu penziju. Takva procedura potvrđena je i presudom Vrhovnog kasacionog suda iz 2020. godine.

Jedno od najvažnijih pitanja tiče se otpremnine. Zakon o radu predviđa isplatu otpremnine zaposlenom koji odlazi u penziju, ali ne navodi o kojoj vrsti penzije je reč. Iz toga proizlazi da se pravo na otpremninu odnosi na sve – invalidsku, starosnu i prevremenu starosnu penziju. Ministarstvo za rad je, kroz zvanično mišljenje, potvrdilo da je poslodavac dužan da isplati najmanje dve prosečne zarade zaposlenom koji odlazi u bilo koju penziju, pa i prevremenu.

Dodatnu nedoumicu stvara situacija u kojoj zaposleni dobije rešenje PIO fonda o prevremenoj penziji, ali ne podnese zahtev za raskid radnog odnosa, već nastavi da radi. Budući da Zakon o radu ne poznaje institut prevremene penzije kao osnov za automatski prekid radnog odnosa, ostaje pitanje u kakvom statusu se takav zaposleni nalazi.

Prema rečima Branislava Vještice, u takvim slučajevima zaposleni bi i dalje bio u radnom odnosu sve dok ne ispuni uslove za punu starosnu penziju.