Koliko se isplati ulaganje u vending mašine?

Vending mašine ili samouslužni aparati omogućavaju kupovinu raznih proizvoda. Za njih nije potrebno obezbediti prodavca, a prostor koji zauzimaju je minimalan, pa su zato posebno popularne u bolnicama, obrazovnim ustanovama, ali i na javnim lokacijama, kao i u korporativnom sektoru.

U Srbiji su najzastupljeniji aparati za kafu, vodu i osvežavajuća pića, slatkiše i grickalice, dok se u svetu u ovim aparatima mogu kupiti i sendviči, kozmetika, elektronski uređaji i cigarete.

U vreme kada je automatizacija veoma aktuelna, a radna snaga u deficitu, vending mašine imaju budućnost. Ipak, postavlja se pitanje njihove isplativosti. Predviđanja govore da će globalno tržište automata dostići 146,6 milijardi dolara do 2027.godine. Iako je bila pogođena zbog situacije izazvane pandemijom, očekuje se da će ova industrija imati godišnju stopu rasta od 1,3 odsto.

U svetu postoji čak 15 miliona automata – najviše ih je u SAD, ali Japan ima najveći broj automata po glavi stanovnika.

Statistika kaže da prosečan Amerikanac potroši oko 27 dolara godišnje na proizvode sa automata. To se prevodi u prosečnu transakciju od oko 1,70 dolara. Na osnovu ovih podataka reklo bi se da posao sa automatima zaista može da bude profitabilan. Ovo je industrija vredna više milijardi dolara, a projekcije rasta su impresivne.

Ako se neko odluči da uđe u ovaj biznis, prvo pitanje je, logično – koliko košta automat za prodaju kafe, pića, slatkiša? Na tržištu Srbije su, pored novih mašina, veoma zastupljene i polovne, a o cenama i najpovoljnijim opcijama razgovarali smo sa Nikolom Jovanovićem, glavnim komercijalistom u kompaniji BGD Vending (Mag-nes automati).

Koliko je potrebno izdvojiti za samouslužnu mašinu?

Prema rečima našeg sagovornika, u Srbiji su uglavnom prisutne italijanske mašine kompanija Necta, Bianchi i Saeco. U pitanju su tri najpoznatije italijanske fabrike u Milanu koje proizvode vending mašine. Kod nas su najzastupljeniji automati za kafu koji mogu imati od osam do 24 različita topla napitka. Zatim postoje samouslužni frižideri, automatizovani frižideri koji vrše samo prodaju pića i automatizovane kombinovane vitrine, takozvane snek-vitrine koje vrše prodaju pića, čokoladica i grickalica.

„Takve mašine su najsličnije samouslužnoj trafici koja vrši prodaju svega što u nju postavite – od maramica i žvaka preko suvenira do grickalica, limenki i flašica raznih pića. Onako kako se podesi, tako radi”, objašnjava Jovanović i dodaje da su ovakve mašine opremljenje naplatnim sistemima za papirne novčanice, mogu vraćati kusur, prihvataju i plaćanje bankovnim karticama i drugim naplatnim sistemima.

Mogu raditi i gratis, ako je u pitanju neka ustanova ili kancelarija, sve zavisi od potrebe klijenata.

„Što se tiče samog cenovnog opsega, on zavisi od same mašine. Postoje nove mašine koje obično imaju garanciju od dve godine i polovne, čiji je garantni period šest meseci. Najveći broj klijenata u Srbiji kupuje polovne mašine, a od 2020. godine do danas samo tržište se nekoliko puta uvećalo. Ranije su bile prisutne samo domaće kompanije, dok sada imamo i nekoliko stranih. Sa druge strane, postoji dosta klijenata kojima je to dopunski posao i može biti takav sve dok nemaju od 10 do 15 mašina, a što se tiče zarade – ona prvenstveno zavisi od lokacije. Na nekim prodajnim mestima proda se 20, a na nekim 200 napitaka dnevno”, konstatuje Jovanović i dodaje da se u poslednjih 20 godina situacija dosta promenila, jer su se i navike ljudi promenile.

Nekada je upotreba ovih mašina bila rezervisana za mlađu populaciju, a sada i ljudi od 60 godina i stariji umeju da se snađu i uzmu piće ili kafu sa automata. Stil života je takav da sve brže živimo, pa je i potreba za korišćenjem ovih mašina sve veća.

Iako se ideja o mašini u koju ubacite novac pominje još u prvom veku pre nove ere u Egiptu, ono što je najsličnije današnjim samouslužnim aparatima javlja se u 19. veku i služilo je za prodaju poštanskih marki. Koncept današnje mašine razvijen je u SAD, a u Evropi zemlja koja prednjači u proizvodnji, ali i ponudi sirovina za aparate, je Italija.

Izbor mašine je bitan

Cena mašine zavisi od modela i da li je nova ili polovna.

„Po oglasima mogu da se pronađu polovni automati koji koštaju od 300 do 700 evra, ali tu je problem što nisu provereni i ispitani, i što su to mašine namenjene nemačkom, belgijskom i skandinavskom tržištu, a mi, nažalost, nemamo delove za te automate i onda ne možemo da pomognemo kada nam se neko obrati”, otkriva Jovanović.

Kada su u pitanju polovni aparati, Nikola Jovanović kaže da postoje dve opcije, a prva su remontovani automati koji imaju garanciju šest meseci i oni se namenski uvoze iz inostranstva i dalje prodaju. Cena takvog aparata je od 1.000 do 1.500 evra u kompletu sa naplatnim sistemima.

„Postoje firme koje rade po istom principu kao i mi, a postoje i one koje su izbacile uređaj sa neke svoje lokacije. Mašinu koja nema adekvatan servis ne bih preporučio, jer onaj ko kreće u ovaj posao trebalo bi da nešto pouzdano, a ne da biznis ideju i lokaciju upropasti lošom mašinom”, konstatuje Jovanović.

Saglasan je da je najbolja opcija nova mašina. Cenovni opseg za samostojeće samouslužne aparate za kafu (samostalno primaju novac, izbacuju čašicu, sipaju napitak, vraćaju kusur) je od 2.700 evra do maksimalno 6.000 evra. Postoje i poluautomatske mašine za benzinske stanice koje su manje, mogu raditi na žeton ili pomoću slične opcije, i one su 30 odsto jeftinije.

Kada su u pitanju automati za hranu, slatkiše, glickalice i napitke, cena polovnih kreće se od 1.500 do 2.000 evra, a novi mogu biti od 4.000 do čak 10.000 evra, što važi i za automatizovane frižidere. Postoje još i automati za mleko i automati za cigarete. Ovi poslednji mogu biti instalirani samo u objektima u kojima je zabranjen ulaz maloletnim licima, kao što su kazina, kaže Jovanović.

Svaka mašina može imati telemetrijski uređaj

Svaka mašina može i trebalo bi da ima telemetrijski uređaj, takozvanu kasu koja vrši evidenciju prometa i komunicira sa Poreskom upravom. Izuzetak su pravni subjekti kao što su benzinske pumpe. Oni prodaju žetone za automate, a prodaju žetona registruju njihove kase, pa u tom slučaju nije neophodan telemetrijski uređaj u automatu.

Prema rečima Jovanovića, servis telemetrijskog sistema vrše kompanije koje su ovlašćene da se bave time. BGD Vending se time ne bavi, ali postoji nekoliko kompanija kojima je to posao i koje uvek mogu da preporuče klijentima.

Dakle, pored kompanija kojima je osnovna delatnost prodaja i servisiranje mašina, ulaganje u vending mašine može biti interesantan izvor prihod i za male preduzetnike.

Profitne marže za tradicionalne vending mašine sa grickalicama i sokovima mogu biti oko 40-50 odsto. Međutim, važno je napomenuti da profit zavisi od mnogo faktora, uključujući lokaciju, tip mašine i troškove održavanja i popune.

Ako razmišljate o postavljanju ove mašine na javnoj lokaciji, neophodna je dozvola. Pravila o postavljanju donosi lokalna samouprava, pa se zato treba dobro raspitati o uslovima kako investicija ne bi bila uzaludna.

„Potrebna je saglasnost, ako je u pitanju Beograd – Sekretarijata za saobraćaj, uglavnom nadležnih državnih organa. Ucrtava se mesto, isto kao i za frižidere za sladolede. Uglavnom naši klijenti uz neki objekat postave automat, retko kada mašine stoje samostalno. Ako je privatni objekat, plaća se zakup lokacije državnom subjektu”, kaže Nikola Jovanović iz BGD Vendinga.