Nepoznati vlasnici skoro polovine digitalnih platformi koje posluju u Srbiji

Izazovi u vezi sa poslovanjem digitalnih platformi, uključujući i one koje se bave dostavom hrane, već godinama su u centru pažnje regulatora u Evropskoj uniji koja je prepoznala specifičnost ovog poslovnog modela i potrebu njegovog preciznog i sveobuhvatnog regulisanja. Digitalne platforme nisu važne samo iz perspektive zaštite konkurencije i prava korisnika, već i zbog svog izuzetnog uticaja na sferu rada.

Nakon skoro jedne decenije, Evropska unija je zaokružila normativni okvir za regulisanje jedinstvenog digitalnog tržišta. EU Strategija za jedinstveno digitalno tržište (EU’s Digital Single Market Strategy) predstavljena je u decembru 2015. godine, a serija propisa koji su razvijeni u skladu sa njom konačno je kompletirana usvajanjem Zakona o veštačkoj inteligenciji u Evropskom parlamentu u martu 2024.

Na okruglom stolu u organizaciji Centra za istraživanje javnih politika o digitalnim platformama u Srbiji, vanredni profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Vukašin Kuč izneo je analize projekta Panacea o ekonomiji deljenja u Srbiji.

“U 2022. godini smo pokušali da mapiramo učesnike ekonomije deljenja u Srbiji, pri čemu smo korisitli sve raspoložive podatke svih zvaničnih stastistika institucija kao što su APR, Narodna banka Srbije, Poreske uprave, Ministarstva finansija, sve u cilju prikupljanja što više informacija. Na taj način, identifikovali smo oko 50 platformi iz različitih oblasti deljenja smeštaja i deljenja vožnje. Nama dostava hrane zapravo nije ušla u uzorak, jer je suština ekonomije deljenja da se omogući veća iskorišćenost nedovoljno korišćenih resursa”, naveo je Kuč.

On je na nekoliko primera objasnio suštinu ekonomije deljenja.

“Plastično objašnjenje za ekonomiju deljenja može biti sledeće. Ako, na primer, neko svoju ski opremu ne koristi – zašto je ne bi iznajmljivao, ili stan u kome neće boraviti nekoliko meseci – zašto ne bi takođe davao u zakup i od toga imao prihod? Zašto bi sve moralo da se kupuje? Taj moto svojine se menja upravo pružanjem privremenog pristupa. Ali kada je reč o hrani ovaj princip nije moguć, jer nekorišćenu hranu sigurno nećemo deliti na taj način. Zato je dostava hrane isključena iz istraživanja”, objasnio je Kuč.

Rezultati analize pokazali su, prema njegovim rečima, da u Srbiji u ekonomiji deljenja dominiraju smeštaj i vožnja.

“Imamo nekoliko giganata koji vedre i oblače, a ostali su tu da posluju uz entuzijazam. Kada je reč o rezultatima našeg istraživanja, za 52 odsto platformi smo uspeli da uđemo u trag ko stoji iza tih firmi. Ne možemo govoriti o razvijenosti usluga, a da ne saznamo ko stoji iza toga. Šest meseci smo potrošili da uđemo u trag vlasnicima platformi. Čak 48 odsto njih su izvan radara domaće statistike”, istakao je profesor Ekonomskog fakulteta.

Vukašin Kuč je dalje naveo da je veliki problem i u tome što se teško dolazi u kontakt sa platformama.

“Obično imate sve podatke o uslugama i proizvodima ili kontakt korisničkog servisa. Mi smo pisali na sve dostupne mejlove, ali nijedan odgovor nismo dobili. U periodu digitalne revolucije ništa tim putem ne možemo doznati, osim ukoliko postoji broj telefona”, rekao je profesor Kuč.

Istraživanje je pokazalo da je bitno vlasništvo nad tim kompanijama, da bi se znalo da li podležu domaćoj regulativi ili ne.

“Oko 75 odsto registrovanih platformi su u domaćem vlasništvu, ali 20 odsto je u stranom, što znači da veliki deo nije pod uticajem domaćih zakona”, naveo je Kuč.

Dok su neki zakoni već u primeni u zemljama članicama EU, neki tek sada dolaze na red, kao na primer Zakon o digitalnim uslugama koji će biti primenjivan od 2024. godine ili Zakon o veštačkoj inteligenciji koji će biti u punoj primeni tek od 2026. godine. Neke EU članice i zemlje kandidati, kao što je na primer Turska, preduzele su korake da prilagode svoje propise evropskim, i to pre svega u oblasti konkurencije.

U Srbiji su preduzeti određeni koraci kako bi se zakonodavstvo uskladilo sa ovim trendovima. Međutim, od usvajanja Zakona o digitalnoj trgovini (2019) nije bilo daljih primera regulacije, bez obzira na nagli porast aktivnosti digitalnih platformi u zemlji. To postavlja mnoga pitanja, počev od onog o zaštiti konkurencije o čemu je svoje mišljenje dala i Komisija za zaštitu konkurencije.

Imajući u vidu da je na osnovu Sektorske analize sprovedene upravo od strane Komisije za zaštitu konkurencije utvrđeno da pojedine digitalne platforme za dostavljanje (restoranske) hrane imaju udeo na tržištu Republike Srbije od 30-40 odsto, odnosno 60-70 procenata, i da se na osnovu javno dostupnih podataka osnovano može pretpostaviti da prema visini prihoda ove platforme do sada nisu imale obavezu prijave koncentracije, Komisija bi po službenoj dužnosti trebalo da ispituje ovakve koncentracije, a što joj zakon i omogućava.

Ukoliko Komisija utvrdi da one mogu dovesti do značajnog ograničavanja, narušavanja ili sprečavanja konkurencije, može da izrekne odgovarajuće mere potrebne za uspostavljanje ili očuvanje konkurencije na relevantnom tržištu (uključujući novčane kazne, ali i mere dekoncentracije). Pre svega zato što se u slučaju Glovo-Donesi koncentracije pokazalo, i to primarno kroz postupak za ispitivanje povrede konkurencije koji se trenutno vodi protiv Glova, da kriterijum visine prihoda nije adekvatan parametar za utvrđivanje obaveze prijave koncentracije u svim situacijama.

Transparentnost u pogledu stanja i uslova konkurencije na tržištu poboljšala bi se i javnim objavljivanjem podataka o sadržini svih podnetih inicijativa za utvrđivanje povrede konkurencije i razlozima zbog kojih je Komisija odbila (ili prihvatila) da na osnovu tih inicijativa pokrene postupak, jer su često podnosioci tih inicijativa ili konkurenti ili kupci ili dobavljači učesnika na tržištu protiv kojih je inicijativa podneta.