Nizak rast nije sudbina – Kako Srbija može do 35 odsto većeg realnog dohotka?

Srbija je u velikoj meri iscrpela potencijale za privredni rast koji potiču od ljudskog i fizičkog kapitala i ukoliko želi da se približi zemljama centralne i istočne Evrope (CIE) morala bi u narednom periodu da se osloni na jačanje institucija, razvojne politike i tehnološki razvoj i inovacije.

Srbija je u prethodne dve i po decenije u proseku godišnje ostvarivala privredni rast od 3,2 odsto, što je na nivou rasta koji su ostvarivale zemlje CIE. Ta stopa je, međutim, bila nedovoljna da im se približimo po razvijenosti jer je osnova sa koje je Srbija krenula bila niža, zbog čega i dalje zaostaje za tim ekonomijama.

Sam razvoj je bio neravnomeran, jer je od 2001. do 2007. privreda rasla po prosečnoj stopi od šest odsto, dok je od 2008. do 2017. godine stopa rasta iznosila svega 0,9 procenata, zbog čega govorimo o jednoj izgubljenoj deceniji za srpsku privredu, rekao je za Biznis.rs profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Saša Ranđelović analizirajući razvoj srpske privrede od 2000. godine. 

Prema njegovim rečima, stopa rasta od 2018. do 2025. godine bila je u proseku 3,6 odsto, što je bilo brže u odnosu na prosečan rast privreda CIE u tom periodu.

„Privredni rast zavisi od više od 60 faktora, ali ih možemo grupisati u tri glavna – ljudski kapital, fizički kapital i tehnički progres. Razvoj Srbije u ovom veku dominantno je proizvod aktiviranja ljudskog i fizičkog kapitala i to jasno potvrđuju podaci o smanjenju nezaposlenosti sa 13,7 odsto u 2018. godini na 8,2 odsto u prošloj. Aktiviranjem radne snage povećali smo stepen iskorišćenosti ljudskog kapiatla i to je dobro“, smatra Ranđelović. 

S druge strane, fizički kapital zavisi od investicija.

„Mi smo 2017/18. imali relativno nizak udeo ukupnih investicija od 16 do 17 odsto BDP-a, dok su zemlje CIE imale oko 23-24. U sledećih sedam godina taj jaz je zatvoren jer je Srbija izašla na 23 odsto BDP-a investicija, kao posledica snažnog rasta javnih ulaganja i stranih privatnih investicija. Zanimljivo je da su u tom periodu domaće privatne investicije čak opale za pola procenta BDP-a i to je tema na kojoj mi već duže insistiramo. Tu, pored niske stope domaće štednje, postoje brojna uska grla za domaće privrednike koja im onemogućavaju da te barijere rasta preskoče i da uhvate korak sa ostatkom privrede“, kaže Ranđelović. 

Vest da su investicije povećane je dobra, ali pitanje je kakva je struktura tih investicija.

“Dobar deo privatnih investicija je bio u nerazmenjive sektore, a kada je reč o javnim investicijama i dalje je veoma upitan način na koji se biraju projekti koji će se finansirati iz budžeta, koliko efikasno se realizuju i kakve efekte daju“, smatra profesor.

Treći faktor koji doprinosi privrednom rastu je tehnički progres i to je sposobnost da se sa istim inputima proizvede više. I u tom segmentu je zaostajanje privrede Srbije za ostalim zemljama CIE evidentno. 

„Studija koju je uradila grupa autora predvođena profesorom Pavlom Petrovićem pokazuje da je tehnički progres u Srbiji u prethodnim godinama sa svega jednom petinom doprinosio potencijalnom privrednom rastu, a u zemljama CIE je tehnički progres činio polovinu potencijalnog privrednog rasta. Iz toga proizilazi da mi ovaj treći segment ne koristimo u dovoljnoj meri“, navodi Ranđelović. 

Koje su perspektive rasta?

Kada pričamo o perspektivama rasta u narednom periodu prejako bi bilo reći da smo iscrpli prvi i drugi rezervoar, jer je stopa nezaposlenosti u Srbiji i dalje iznad proseka zemalja CIE. Kod nas je osam odsto, tamo je 5 do 6 procenata, tako da postoji prostor za aktivaciju još nekih segmenata na tržištu rada, kao i za unapređenje nivoa obrazovanja i kompetencija. 

Kada je reč o investicijama u fizički kapital, pitanje je da li možemo više od tih 23 odsto, naročito kada imamo u vidu da se može očekivati pad stranih direktnih investicija, što znači da bi domaće privatne i javne investicije trebalo da rastu dovoljno da eliminišu ovo smanjenje i da generišu neki dodatni rast. S obzirom na ukupna kretanja – i globalna privredna i politička – to se čini malo verovatnim, objašnjava naš sagovornik. 

Prema rečima Saše Ranđelovića, traganje za nekim dodatnim polugama rasta u pogledu investicija verovatno ne može da pruži značajno novi impuls, što ne znači da fokus ne treba da bude na održavanju visokog nivoa ulaganja od 23-24 odsto u srednjem roku.

„To bi bilo dosta dobro. Fokus ekonomske politike bi trebalo da bude na otključavanju segmenta domaćih privatnih investicija.“ 

Profesor nema dileme da ako budući rast ne možemo prevashodno da baziramo na snažnom daljem rastu ljudskog i fizičkog kapitala, ostaje nam treća poluga, a to je tehnički progres koji u velikoj meri zavisi od usvojenih politika, naše spremnosti i sposobnosti da generišemo inovacije i da primenjujemo inovaciona, tehnološka i druga rešenja u poslovanju. 

„Ako želimo da ostvarujemo ovu trendnu stopu rasta od četiri odsto godišnje, to nije moguće bez značajnog iskoraka u pogledu inovacija, odnosno forsiranja politika u vezi sa unapređenjem tehničkog progresa. I u tim segmentima dobre politike ipak mogu da naprave razliku“. 

Odgovor na pitanje zbog čega su neke neke postsocijalističke zemlje u prethodnih 30 godina rasle brže nego neke druge daje nedavno završeno istraživanje za zemlje CIE, čiji je Ranđelović jedan od autora. 

Ukoliko se faktori koji bi mogli da utiču na tempo razvoja svrstaju u tri grupe – one koji su pod uticajem države, a to su ekonomske politike, te faktore koji su izvan kontrole države – vezani za karakteristike tih zemalja i za globalna privredna kretanja, rezultati istraživanja pokazuju da se otprilike oko polovine varijacije u stopi rasta može pripisati kvalitetu politika. 

„Niska stopa rasta nije stvar sudbine nego u velikoj meri politika koje ćete primenjivati i u tom segmentu fokus bi trebalo da bude na onim politikama koje će podsticati inovacije i rast. Tu je ključna pretpostavka pitanje funkcionisanja institucija. Vladavina prava, slobodno tržište, jednaki uslovi za sve su pretpostavke da možemo uopšte da pričamo o nekim sektorskim politikama koje bi dale neki dodatni efekat ili ne“, kaže on.

Razlika od 35 odsto BDP-a

Kada bi Srbija uspela da napravi iskorak u pogledu kvaliteta institucija tako da dođe na nivo proseka CIE, Ranđelović ističe da bi to moglo da ubrza potencijalni privredni rast za jedan odsto godišnje. 

„Ako generacija čini 30 godina, a mi učinimo napor da unapredimo institucije na nivo Poljske, Češke, Estonije i Slovenije, budućoj generaciji bismo ostavili realni dohodak koji je za 35 odsto veći nego što ćemo ga ostaviti ako taj iskorak ne napravimo“, iznosi procene profesor Ekonomskog fakulteta. 

Uslov za to je da se ostvari makroekonomska i fiskalna stabilnost – što imamo i sada, ali strukturne karakteristike fiskalne politike i dalje nisu optimalne i tu postoji prostor za iskorak kroz poresku reformu koja bi bila usmerena na unapređenje konkurentnosti, povećanje blagostanja slabije stojećeg dela društva i zelenu tranziciju. 

„Prostor za dalji iskorak postoji takođe i u u pogledu unapređenja politike javnih investicija. Tih 6-7 odsto BDP-a javnih investicija je dobar rezultat i on je potreban, ali ta ulaganja bi trebalo da se biraju na bazi etablirane metodologije, analize troškova i koristi, da vidimo kako ugovaramo te projekte – da li preko javnih tendera ili direktno, na koji način vršimo realizaciju…“ 

Ulaganje u obrazovanje, nauku i straživanje, podsticanje transfera tehnologija, povezivanje sa dijasporom koja je vrlo bogata znanjem i konekcijama – to je veliki potencijal. Uz to, potrebne su politke koje bi bile usmerene na podsticanje snažnog uključivanja domaćih kompanija u globalne lance snabdevanja, ali da veći stepen dodate vrednosti ostaje u Srbiji. Jedna od ključnih pretpostavki za to je integracija Srbije u evropski institucionalni okvir, zaključuje Ranđelović.