Odlazeću domaću radnu snagu zameniće nisko plaćeni stranci iz Azije

Kako bi se bar u manjoj meri zadovoljile potrebe tržišta rada u Srbiji, već nekoliko godina unazad u našoj zemlji je primetan „uvoz“ radnika iz inostranstva. Jasno je da je ovo posledica nedostatka određenih kadrova, i to pre svega zanatskih zanimanja.

Prema odredbama novog Zakona o zapošljavanju stranaca, radnicima koji dolaze u Srbiju trebalo bi da bude olakšan pristup tržištu rada. Pre svega, novost je da će radnici iz inostranstva sve neophodne dozvole moći da se nabave elektronski, bilo da se radi o policiji ili nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Međutim, postavlja se pitanje zašto je potreban uvoz radne snage ako je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u Srbiji u prvom kvartalu 2023. godine posao tražilo 317.800 nezaposlenih. Van radne snage je bilo 2,5 miliona ljudi starijih od 15 godina.

Komentarišući aktuelne podatke sa tržišta rada, kao i olakšice pri uvozu radne snage, profesor sociologije Zoran Stojiljković kaže da je neka vrsta nepisanog pravila da se u „poluperiferijskim zemljama“ poput Srbije zapošljavaju, i to privremeno, u transferu ka zemljama centra, samo niskokvalifikovani radnici spremni da za „mizernu nadoknadu obavljaju nesigurne i loše plaćene poslove“ koje domaći radnici izbegavaju.

“Zato smatram da dovođenje stranih radnika i legalizacija njihovog rada neće imati značajnije negativne posledice po mogućnost dostojanstvenog rada i zapošljavanje domaće radne snage, na formalnom tržištu. Sasvim druga stvar je u (masovnom) dovođenju od strane stranih kompanija svog top menadžmenta u filijale u Srbiji. U tom slučaju šanse za karijerno napredovanje mladih bi bile dvostruko ograničene – stranom upravom i postavljanjem kroz kanale političkog klijentelizma i partijskog zapošljavanja na ključna mesta u javnom sektoru“, ocenjuje Stojiljković.

Naš sagovornik objašnjava da je Zapadni Balkan i do sada bio svojevrsna ekonomska kolonija velikih stranih kompanija, a Srbija primer neokolonijalizma “a la carte“.

“Za razliku od klasičnog kolonijalizma u kome ste zauzimali teritoriju i gradili infrastrukturu i privredu, sada to, da bi investirali, možete da naručite od zemlje domaćina. Još tragičnije za Srbiju bi bilo da postane zemlja gde će strane kompanije otvarati fabrike, da bi u njima, umesto odbeglih domaćih, radili nisko plaćeni radnici iz Azije”, naglašava profesor Stojiljković.

Kada je reč o poslovima koje najviše uvozimo, kako je za naš sajt ranije rekao menadžer za odnose s javnošću Infostuda Miloš Turinski, to su uglavnom građevinski radnici koji dolaze iz Indije, Kine i Turske. To su mahom kvalifikovani ljudi koji imaju iskustvo iza sebe i dobro poznaju posao.

Radnike takođe uvozimo iz zemalja poput Šri Lanke, Nepala i Uzbekistana za poslove poput higijeničara, vozača, dostavljača. U manjem broju slučajeva za navedene pozicije imamo radnike sa Kube, ali i iz Bangladeša, Vijetnama ili susednih zemalja, kao što su Severna Makedonija ili Albanija.

Poslodavci u Srbiji godinama apeluju da se tržište rada izuzetno promenilo i da je veoma teško naći kvalifikovane radnike.

Ali, realnost je da su u Srbiji generalno male plate osim u nekolicini sektora, i da građani nezadovoljni pre svega novčanim naknadama od kojih ne mogu da izdržavaju porodicu, donose odluke da karijeru nastave u inostranstvu.

Profesor sociologije Zoran Stojiljković smatra da može da se desi da Srbija u budućnosti nema nezaposlenih, ali samo nauštrb kvaliteta rada.

“Naravno da bi trebalo, uz zelenu transformaciju, prvo iskoreniti i siromaštvo i smanjiti klasne razlike. Sve dok se ne poboljša ukupan kvalitet rada i života i šanse za karijernu promociju, ljudi će nastaviti da odlaze. Cinično rečeno, tako se za pet-deset godina, demografskim padom i (cirkularnom) emigracijom stvarno može desiti da Srbija nema više nezaposlenih. Jer će tržište biti otvoreno za sve”, kaže naš sagovornik.