Oko 48.000 pravnih lica dugoročno zaduženo

Pregled podataka o zaduženosti nekog preduzeća predstavlja jedan od ključnih elemenata finansijske analize, jer daje uvid u način na koji ono finansira svoje poslovanje i koliki nivo rizika preuzima.

Sama visina duga nije dovoljna da bi se doneo zaključak o stabilnosti firme, već se mora posmatrati u odnosu na njenu sposobnost generisanja prihoda, novčanih tokova i dobiti. Upravo zato analitičari ne posmatraju zaduženost izolovano, već kroz niz pokazatelja koji povezuju dug sa performansama poslovanja, kao što su odnos (dugoročnog) duga i kapitala, duga i EBITDA ili, kada je u pitanju kratkoročna zaduženost, odnos (racio) takve vrste duga i gotovine, suštinski likvidnosti. Na taj način se procenjuje da li je nivo zaduženosti održiv ili predstavlja potencijalni izvor finansijskih problema.

Dugoročna i kratkoročna zaduženost razlikuju se pre svega po ročnosti obaveza i njihovoj ulozi u finansiranju poslovanja.

Dugoročna zaduženost obuhvata obaveze sa rokom dospeća dužim od jedne godine i najčešće se koristi za finansiranje investicija, kao što su nabavka opreme, izgradnja kapaciteta ili akvizicije. Nasuprot tome, kratkoročna zaduženost odnosi se na obaveze koje dospevaju u roku do godinu dana i uglavnom služi za finansiranje tekućih potreba – obrtnih sredstava, zaliha i likvidnosti.

Upravo zbog te razlike, dugoročni dug je više vezan za strategiju rasta, dok je kratkoročni dug direktno povezan sa operativnim funkcionisanjem firme.

Kao „antipod“ dugoročnoj zaduženosti u analizi se najčešće posmatraju pokazatelji profitabilnosti i sposobnosti generisanja novčanih tokova, poput EBITDA, neto dobiti ili operativnog toka gotovine (cash flow).

Ključni odnos je koliko firma može iz svog poslovanja da servisira dugoročne obaveze, odnosno da li njeni dugoročni prihodi i profit pokrivaju troškove finansiranja i otplate glavnice.

Kao što je pomenuto, kod kratkoročne zaduženosti, međutim, glavni kontrapunkt su likvidna sredstva i obrtna imovina – gotovina, potraživanja i zalihe. Tu se koriste raciji likvidnosti, poput tekućeg i brzog racija, koji pokazuju da li firma može da izmiruje svoje kratkoročne obaveze u roku, bez zastoja u poslovanju.

Dugoročna zaduženost postaje kritična u situacijama kada rast duga nije praćen rastom prihoda i profitabilnosti, odnosno kada dolazi do pogoršanja odnosa duga i EBITDA ili kada firma ulazi u spiralu refinansiranja bez realnog kapaciteta otplate.

Posebno je rizično kada se takvo zaduživanje koristi za pokrivanje operativnih gubitaka, a ne za investicije koje generišu buduće prihode. Sa druge strane, kratkoročna zaduženost je kritična kada firma ima problem sa likvidnošću – kada ne može da naplati potraživanja na vreme, kada su zalihe sporo obrtne ili kada nema dovoljno gotovine da servisira obaveze koje dospevaju. U takvim situacijama i relativno mali dug može izazvati ozbiljne probleme, uključujući blokadu računa ili stečaj.

Nema sistemskog prezaduživanja

Ocena dugoročne zaduženosti celokupne privrede u Srbiji u poslednjih nekoliko godina zahteva nijansiran pristup, jer agregatni podaci pokazuju relativnu stabilnost, ali i određene strukturalne rizike. Prema podacima Narodne banke Srbije, ukupna zaduženost svih pravnih lica, kao i privrednih društava zasebno, rasla je umerenim tempom, ali je njen odnos prema BDP-u i kapitalu ostao pod kontrolom, što ukazuje na to da nema sistemskog prezaduživanja.

U 2024. godini, prema podacima Agencije za privredne registre, finansijske izveštaje podnelo je 112.670 privrednih društava i 118.862 preduzetnika. Izveštaji za 2025. godinu prikupljani su zaključno sa 31. martom ove godine i trenutno su u obradi.  

Ključni indikator – odnos ukupnog duga i kapitala (debt-to-equity) – u proseku se kreće na nivou koji je uporediv sa zemljama regiona, dok dugoročni krediti čine dominantan deo obaveza, što je sa stanovišta finansijske stabilnosti pozitivno jer smanjuje rizik likvidnosti.

Trendovi pokazuju da je nakon pandemije i perioda niskih kamatnih stopa došlo do ubrzanog rasta investicionih kredita, posebno u sektorima industrije, energetike i građevinarstva.

NBS u svojim izveštajima o finansijskoj stabilnosti ističe da su preduzeća koristila povoljne uslove finansiranja za modernizaciju i proširenje kapaciteta, što znači da je rast dugoročne zaduženosti u velikoj meri bio „zdrav“, odnosno vezan za investicije, a ne za pokrivanje gubitaka. Međutim, od 2022. godine, sa rastom kamatnih stopa na globalnom nivou, dolazi do blagog pogoršanja uslova servisiranja duga, što povećava pritisak na firme sa slabijom profitabilnošću.

Prema podacima koje nam je dostavila bonitetna kuća CompanyWall, ukupni dugoročni dugovi svih pravnih lica u 2024. godini, poslednjoj za koje postoje agregirani podaci, iznosili su 4.694 hiljade milijardi dinara. Ukupno je bilo dugoročno zaduženih 48.024 pravnih lica u zemlji.

Ovde treba istaći da dugoročne zajmove mahom uzimaju preduzeća (privredna društva), dok se preduzetnici odlučuju najpre za kratkoročne zajmove.

Strukturno posmatrano, zaduženost nije ravnomerno raspoređena. Najveći deo dugoročnog duga koncentrisan je u velikim i srednjim preduzećima, dok mala preduzeća i mikro firme i dalje imaju ograničen pristup dugoročnom finansiranju i više se oslanjaju na kratkoročne obaveze i sopstvena sredstva.

Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da su najzaduženiji sektori energetike, prerađivačke industrije i nekretnina, što je i očekivano s obzirom na kapitalnu intenzivnost tih delatnosti. Istovremeno, ovi sektori često imaju stabilne prihode, pa je njihova sposobnost servisiranja duga relativno visoka.

Statistiku o broju pravnih lica s kratkoročnim obavezama treba uzeti uz napomenu da ukupan broj pravnih lica u zemlji odstupa od broja onih koja su predala finansijske izveštaje – kada su u pitanju privredna društva u pitanju je par hiljada njih, a kad su u pitanju preduzetnici, dobar deo njih nije u zakonskoj obavezi da vodi knjige.

NBS u svojim analizama naglašava da učešće problematičnih bankarskih kredita – iako oni predstavljaju deo celokupne zaduženosti – u segmentu privrede ostaje relativno nisko i stabilno, što dodatno potvrđuje da dugoročna zaduženost nije prerasla u sistemski rizik.

Kada zaduživanje nije “bauk”?

Važno je naglasiti da zaduženost sama po sebi nije negativna pojava, već često predstavlja znak razvoja i investicione aktivnosti. Kreditno sposobne firme koriste dug kao alat za ubrzavanje rasta – finansiraju novu opremu, šire kapacitete, ulaze na nova tržišta i povećavaju konkurentnost.

Štaviše, u razvijenim ekonomijama se na neki način blagonaklono posmatra uzimanje bankarskih kredita, a kod procene uspešnosti firme, pored opštepoznatih parametara o prihodima i dobitima, gleda se najpre njena kreditna sposobnost, odnosno sposobnost otplate zajmova.

Kod ovakvih procena često mogu da budu korisne i ocene bonitetnih kuća, jer one zapravo podrazumevaju analizu likvidnosti i kreditnih sposobnosti firme.

Ukoliko su investicije uspešne, povraćaj na kapital može biti veći upravo zahvaljujući upotrebi tuđih izvora finansiranja.

Problem nastaje tek kada se dug koristi neefikasno ili kada se preuzme veći rizik nego što poslovanje može da podnese. Zato je suština analize zaduženosti u balansu – između rasta koji dug omogućava i sposobnosti firme da taj dug dugoročno i uredno servisira.