Podeljene nadležnosti, manjak inspektora i blage kazne ugrožavaju kontrolu hrane u Srbiji

Bezbednost hrane u Srbiji suočava se sa nizom sistemskih problema – od podeljenih nadležnosti između ministarstava i nedovoljnog broja inspektora do sporog sudskog postupanja i blagih kazni za prekršioce.

Dodatni izazovi su nedovoljno iskorišćeni kapaciteti Direkcije za nacionalne referentne laboratorije u Batajnici, teškoće u kontroli nelegalne prodaje hrane i komplikovane procedure koje malim proizvođačima otežavaju poslovanje u skladu sa propisima, upozorava Savet za borbu protiv korupcije u Izveštaju o bezbednosti hrane u Republici Srbiji.

Prema procenama, u Srbiji postoji više od 100.000 subjekata koji na neki način rukuju hranom – od porodičnih poljoprivrednih gazdinstava i zanatskih proizvođača do malih prodavnica, pekara, restorana, velikih trgovinskih lanaca i industrijskih pogona. Nasuprot tome, broj republičkih inspektora nije dovoljan, a u nadležnim institucijama nisu popunjena ni sva sistematizovana radna mesta.

Savet ocenjuje da broj kontrola nije adekvatan u odnosu na ukupan broj subjekata koji se bave proizvodnjom i prometom hrane.

Najveću odgovornost za bezbednost hrane imaju proizvođači, prerađivači, distributeri i prodavci, ali je značajna i uloga države, koja propisuje pravila, organizuje inspekcijski nadzor i kontroliše njihovu primenu.

„Iako su proizvođači direktno odgovorni za hranu koju prave, odgovornost države nije ništa manja jer od nje zavisi uspostavljanje sistema kontrole, donošenje propisa i nadzor preko inspekcijskih službi“, navodi se u izveštaju.

Kako se ističe, nebezbedna hrana, osim što ugrožava zdravlje ljudi, stvara velike troškove za državu i privredu – od lečenja i bolovanja do povlačenja proizvoda sa tržišta, zatvaranja proizvodnih pogona i gubitka poverenja potrošača. Neispunjavanje međunarodnih standarda može da ograniči izvoz i oslabi konkurentnost domaćih proizvođača.

Ko je nadležan za kontrolu hrane

Kontrolu bezbednosti hrane sprovode Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Ministarstvo zdravlja, preko više inspekcijskih službi čije se nadležnosti razlikuju prema vrsti hrane i fazi proizvodnje i prometa. U okviru Ministarstva poljoprivrede rade tri ključne inspekcije.

Veterinarska inspekcija kontroliše hranu životinjskog porekla – meso, mleko, jaja, ribu, med i njihove prerađevine – kao i hranu za životinje. Njihov nadzor obuhvata klanice, prerađivačke pogone i objekte u kojima se ti proizvodi prodaju. Poljoprivredna inspekcija nadzire preradu hrane biljnog porekla i proizvodnju pića, uključujući voće i povrće, hleb i testenine, konditorske proizvode, ulja, šećer, sokove, vino, pivo i rakiju. Kontrole obavlja u proizvodnim pogonima, mlinovima, pekarama, hladnjačama, skladištima i veleprodajnim objektima.

Fitosanitarna inspekcija kontroliše primarnu biljnu proizvodnju, uključujući useve, voćnjake i plastenike, sa posebnim naglaskom na pravilnu upotrebu pesticida.

U nadležnosti Ministarstva zdravlja je sanitarna inspekcija, koja kontroliše određene kategorije proizvoda, poput dečje hrane, dijetetskih proizvoda i suplemenata, mineralnih i stonih voda, kao i materijala koji dolaze u kontakt sa hranom. Ona nadzire i sanitarno-higijenske uslove u restoranima, kuhinjama vrtića, škola i bolnica i drugim objektima kolektivne ishrane.

Kontrole se sprovode i na graničnim prelazima, gde su, u zavisnosti od vrste pošiljke, nadležne veterinarska, fitosanitarna i sanitarna inspekcija. Njihov rad dopunjuju ovlašćene i referentne laboratorije, koje analiziraju uzorke hrane na prisustvo štetnih mikroorganizama, pesticida, teških metala, antibiotika i drugih potencijalno opasnih materija.

Jedan inspektor pokriva hiljade objekata

Prema oceni Saveta za borbu protiv korupcije, jedan od najvećih sistemskih problema jeste podela nadležnosti između ministarstava i inspekcija. Zbog nedovoljno jasno definisanih granica u propisima dolazi do prebacivanja odgovornosti, pa pojedine faze u lancu proizvodnje i prometa mogu ostati bez adekvatne kontrole. To se odnosi i na ugostiteljske objekte, prodaju brze hrane i zelene pijace.

Problem predstavlja i nedovoljan broj veterinarskih, fitosanitarnih i sanitarnih inspektora u odnosu na obim posla.

„Jedan inspektor često pokriva ogromnu teritoriju i hiljade objekata, što onemogućava redovne službene kontrole, već se uglavnom reaguje samo po prijavama građana“, navodi se u izveštaju.

Savet ukazuje i na nedovoljno iskorišćenu ulogu Direkcije za nacionalne referentne laboratorije u Batajnici. Iako je u njenu opremu ulagano, njeni kapaciteti, prema oceni Saveta, nisu u potpunosti iskorišćeni, zbog čega se sistem i dalje oslanja i na druge ovlašćene i službene laboratorije. Savet problematizuje i transparentnost izbora laboratorija koje inspekcije angažuju za analizu uzoraka.

Dodatni izazov predstavlja neregistrovana prodaja hrane preko društvenih mreža i drugih kanala, gde su mogućnosti inspekcijskog nadzora ograničene. Problem je i prodaja lako kvarljivih namirnica, poput mesa, mleka i jaja, izvan uređenih pijačnih mesta.

„Inspekcije prema zakonu imaju ograničene mogućnosti da kontrolišu privatne posede i neregistrovane subjekte. Takođe, prodaja namirnica sklonih brzom kvarenju (mlečni proizvodi, jaja, meso) van uređenih pijačnih mesta i dalje je prisutna zbog manjkavosti u primeni kaznenih odredbi lokalnih komunalnih službi i republičkih inspekcija“, navodi se u izveštaju.

Odgovornost i na pravosudnim organima

Efikasnost sistema kontrole, prema oceni Saveta, ne zavisi samo od rada inspekcija već i od postupanja pravosudnih organa. Deo prekršajnih postupaka i postupaka za privredne prestupe, kako se upozorava, zastareva pre donošenja pravosnažnih odluka, dok kazne nisu uvek srazmerne ekonomskoj koristi koju proizvođači i trgovci mogu da ostvare kršenjem propisa.

„Odgovornost je i na pravosudnim organima, koji zbog nepostupanja dopuštaju da mnogi procesi, odnosno prekršajni nalozi zastare, što prekršioce zakona ohrabruje da i dalje postupaju nesavesno u proizvodnji i distribuciji hrane. Takođe, ako dođe do postupanja, kaznena politika je jako blaga“, navodi se u izveštaju.

Savet upozorava i na teškoće sa kojima se suočavaju mali proizvođači u ispunjavanju zahteva za samokontrolu bezbednosti hrane, uključujući primenu HACCP sistema.

Složene i skupe procedure mogu da otežaju usklađivanje malih gazdinstava sa propisima i doprinesu tome da deo njih posluje van formalnih tokova.

„Na osnovu nekih od napred iznetih nedostataka u postojećoj zakonskoj regulativi može se izvesti zaključak da kumulativni efekat podeljene nadležnosti i nedostatka inspektora stvara sistem u kome je bezbednost hrane često prepuštena savesti samog proizvođača, umesto rigoroznoj državnoj kontroli“, navodi se u izveštaju.