Prva nuklearka mogla bi u Srbiji da bude „na mreži“ i pre 2050. godine

U zavisnosti od strateških odluka vezanih za korišćenje nuklearne energije, prva nuklearna elektrana u našoj zemlji bi mogla da se pojavi na mreži pre 2050. godine, stoji u nacrtu „Strategije razvoja energetike u Srbiji do 2040. godine sa projekcijama do 2050.“, o kojoj je upravo započela javna rasprava.

„Ovakva promena u elektroenergetskom sektoru omogućila bi transformaciju i ostalih energetskih sektora u cilju njihove značajne dekarbonizacije, a očekuje se da u periodu nakon 2040. godine budu raspoložive i komercijalno u značajnoj meri dostupne tehnologije proizvodnje i skladištenja zelenog vodonika“, navodi se u tom dokumentu.

Autori nacrta Strategije podsećaju da je u dokumentu pod nazivom „Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan za period do 2030. i vizijom do 2050. godine“ već razmotren scenario koji predviđa učešće nuklearne energije u energetskom miksu Republike Srbije, sa konzervativnom prognozom puštanja u rad nuklearne elektrane 2045. godine.

„Imajući u vidu mapu puta razvoja nuklearnog programa, kao i planirano ukidanje moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana u Srbiji, ukoliko bi sve potrebne aktivnosti pre početka izgradnje, kao i realizacija samog projekta izgradnje, bile izvršene u definisanim rokovima, izgradnja i puštanje u rad nuklearnog postrojenja mogu biti razmatrani i u periodu do 2040. godine„, navodi se u nacrtu Strategije, koji dalje analizira prednosti i rizike donošenja takve odluke.

Podseća se da, osim što Zakon o moratorijumu na izgradnju nuklearnih elektrana još nije ukinut, Srbija ne raspolaže bilansnim rezervama nuklearnih sirovina, kao i da ne postoji regulatorni i administrativni okvir koji bi regulisao izgradnju i rad nuklearnih elektrana, postrojenja za proizvodnju nuklearnog goriva i postrojenja za preradu isluženog nuklearnog goriva.

„Ne postoji ni naučni, ni inženjerski kadar koji bi pratio izgradnju i rad ovih postrojenja, a ukinuti su i obrazovni programi posvećeni nuklearnoj energetici“, upozorava se, ali i dodaje da bi, sa stanovišta osnovnih razvojnih ciljeva i prioriteta energetskog razvoja, nuklearna energetika mogla značajno da doprinese dekarbonizaciji i podizanju konkurentnosti energetskog sektora.

„Nuklearna energija je sa stanovišta emisije gasova sa efektom staklene bašte i lokalnih polutanata čist energetski izvor, a omogućava i diverzifikaciju strukture proizvodnje električne energije uz razumnu cenu – visoki kapitalni izdaci nadoknađuju se niskim varijabilnim troškovima proizvodnje na duži rok. Sa stanovište energetske bezbednosti, radi se skoro u potpunosti o uvoznoj tehnologiji, na bazi uvoznih goriva“, navode autori nacrta.

Skreću, međutim, pažnju na to da nuklearne jedinice predstavljaju vrlo pouzdan izvor energije, namenjen pokrivanju baznog opterećenja, uz nultu emisiju zagađujućih materija u vazduh.

„S tog aspekta nuklearne elektrane bi mogle da preuzmu ulogu postojećih termoenergetskih kapaciteta koji koriste ugalj u energetskom sistemu Republike Srbije“, ističe se u nacrtu Strategije.

U tekstu nacrta Strategije osvrće se i na potpisivanje Memoranduma o razumevanju o primeni razvoja nuklearne energije u Republici Srbiji sa stručnom i naučnom zajednicom, što se desilo pre samo nedelju dana.

„Javna rasprava koja je tako pokretnuta obuhvata bezbednosne, pravne, organizacione, naučno-istraživačke, inženjerske i sve druge aspekte korišćenja nuklearne tehnologije. Posebna pažnja mora da bude posvećena odlaganju i preradi isluženog nuklearnog goriva i uticaju ove tehnologije na životnu sredinu“, ističe se u nacrtu budućeg strateškog dokumenta.

U nacrtu Strategije se navode i očekivani koraci kada je reč o oblasti nuklearne energije, kao što su uspostavljanje Uprave u okviru Ministarstva rudarstva i energetike za upravljanje i koordinaciju nuklearne politike, a u slučaju donošenja konačne odluke da se krene sa izgradnjom nuklearne elektrane, i donošenje posebnog zakona kojim će se urediti oblast upotrebe nuklearne energije.

„Vlada će u predstojećem periodu pokrenuti proces izgradnje potrebnog institucionalnog, stručnog i regulativnog okvira za korišćenje nuklearne energije i tretman i odlaganje isluženog nuklearnog goriva. Ovo je neophodan preduslov za stvaranje potrebnog investicionog ambijenta za uvođenje nuklearnih tehnologija u srpsku ekonomiju“, stoji u nacrtu Strategije razvoja energetike.

Vodonik – demonstraciono postrojenje za proizvodnju do 2030. godine

Vodonik je, kako se ističe u nacrtu Strategije, moguće koristiti u praktično svim energetskim sistemima: u termoenergetskim postrojenjima, gorivnim ćelijama, gasnim turbinama, motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, gasnim uređajima za domaćinstva i industriji, uz ocenu da su velike mogućnosti primene vodonika i njegov značaj u procesu tranzicije i dekarbonizacije energetskog sektora.

„Republika Srbija treba da ide u korak sa razvojem vodonične tranzicije u Evropi – kroz uspostavljanje zakonske regulative, jačanje tehnološkog i naučno-istraživačkog potencijala u oblasti vodoničnih tehnologija, partnerstvo sa drugim zemljama. Shodno tome, Srbija treba da na vreme prilagođava svoju energetsku politiku proizvodnji i upotrebi vodonika i da po ugledu na zemlje EU donese poseban strateški dokument – Vodoničnu strategiju – kojim će planirati razvoj u ovoj oblasti, kao i niz propisa iz oblasti proizvodnje, transporta, skladištenja i upotrebe vodonika, uz njihovu harmonizaciju sa pravom EU.

Što se tiče proizvodnje vodonika u Republici Srbiji, u nacrtu Strategije stoji da se do 2030. godine može očekivati izgradnja demonstracionog postrojenja za proizvodnju, skladištenje i korišćenje vodonika.

„Sa porastom proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora energije i uz očekivano smanjenje cene elektrolizera, racionalno je očekivati početak komercijalne proizvodnje ‘zelenog’ vodonika i njegovo korišćenje prvenstveno u sektoru saobraćaja i u industrijskim procesima kao što su proizvodnja amonijaka, rafinerije nafte, proizvodnja metanola, primena u železarama i industriji cementa“, navode autori Strategije.

Ocenili su i da bi bilo idealno da se elektrolizeri snabdevaju direktno iz lokalno dostupnih obnovljivih izvora energije, a da se nalaze pored industrijskih potrošača, odnosno frekventnih saobraćajnih pravaca.

„Takođe, treba razmotriti i mogućnost da se neka od postojećih postrojenja za proizvodnju vodonika dekarbonizuju, tako što će se naknadno opremiti tehnologijama za sakupljanje i skladištenje ugljenika“, zaključak je autora Strategije.