Putniković: Srbija bi trebalo da razmisli o malim modularnim nuklearkama

Svetski naučnici uveliko razvijaju projekte nuklearne fuzije, u kojoj se ne koristi uranijum, što za rezultat ima odsustvo radioaktivnog zračenja, a čime će se proizvoditi velike količine čiste energije, piše glavni urednik Energije Balkana Jelica Putniković u tekstu za Politiku.

„Svet ne može bez energije. A proizvodnja energije zagađuje, odnosno ugrožava životnu sredinu i živi svet u njoj. Na lestvici najvećih zagađivača u samom vrhu su termoelektrane na ugalj. Međutim, ni takozvani zeleni izvori energije, koji koriste snagu vetra, na primer, nisu bezopasni. Oni na kopnu ugrožavaju insekte, slepe miševe, ptice; na moru, gde se postavljaju ogromni vetroparkovi, takođe strada živi svet“, navodi Putniković u autorskom tekstu.

Običan čovek se, prema rečima autorke, i ne pita mnogo o opredeljenjima u pogledu mnogih pitanja, pa ni o izvorima energije koji će koristiti u budućnosti. Odluke donose političari, pod uticajem ili na osnovu saveta stručnjaka i naučnika, ali i raznih grupa aktivista koji se, bar deklarativno, bore za očuvanje planete, sprečavanje klimatskih promena – ukratko, za zdraviju životnu sredinu.

Ona naglašava da je, sa aktuelnom energetskom krizom, koja je pokazala određene manjkavosti proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, u žižu javnosti ponovo dospela priča o neophodnosti korišćenja atomske energije.

„A tu se svaki čovek, pa i moja malenkost, upita koliko su nuklearke zapravo bezbedne“, naglašava Putniković.

Kada se pomenu nuklearne centrale, autorka kaže da se seti Černobilja, nesreće koja se desila 24. aprila 1986. godine, a za koju smo saznali tek nekoliko dana posle katastrofe.

„Da, nije bilo interneta, mobilnih telefona, društvenih mreža… I, što je najbitnije, nisu nam odmah saopštili koliko je to što se desilo tamo negde u Ukrajini opasno po nas, bilo gde da živimo na ovoj planeti. A čini mi se da uopšte i nismo saznali sve detalje do danas“, podseća ona.

Imajući to u vidu, ona kaže da zato ne čudi što je strah doveo do odluka da se nuklearke ne grade, kao i do moratorijuma kakav je usvojila ondašnja Jugoslavija, a koji je po raspadu zajedničke države preuzela Srbija.

Posle nesreće u Fukušimi, dodaje autorka, ljudi su dobili novu dozu straha. Mnoge zemlje su se odlučile da zatvore svoje nuklearne centrale, ali mnoge nastavljaju da planiraju i grade nove.

„Zagovornici nuklearki danas će reći da je za ove nesreće odgovoran ljudski faktor, da je sada bezbednost u atomskim centralama podignuta na takav nivo da do grešaka ne može doći, da je tehnologija umnogome napredovala, da kompjuteri ne greše… Protivnici, bolje reći oni koji baš nisu poverovali ovim argumentima, ostaju skeptični“, objašnjava ona.

Autorka ističe da se u ovakvim situacijama „vraćamo na političare“, koji su u Glazgovu razgovarali i o tome da bi nuklearna energija mogla biti rešenje za prevazilaženje problema koje donosi orijentacija sveta, podsećajući i da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio da bi Srbija mogla da uđe u partnerstvo u ovoj oblasti sa nekim od zemalja u okruženju.

Ideja o suvlasništvu Srbije u nuklearnoj elektrani u susednoj zemlji bila je aktuelna i 2010. godine, podseća Putniković, kada se razmišljalo o partnerstvu s Bugarskom u nuklearki „Belene”. Naredne godine desila se Fukušima, a u isto vreme je bilo i bojazni da bi i Srbija stradala od havarija u nuklearkama u susednim zemljama.

Ovaj, ali i drugi razlozi poput neophodnosti ukidanja nasleđenog moratorijuma, kao i nedostatka kadrova i novčanih sredstava Putniković vidi kao glavne „krivce“ zbog čega Srbija još uvek nema nuklearke.

„Postoji i ideja da se uz reverzibilnu hidrocentralu Đerdap 3 gradi nuklearna elektrana, da se viškovi električne energije iz nuklearke, kada opadne potražnja u elektroenergetskom sistemu, koriste za pumpanje vode iz Dunava do akumulacionog jezera koje bi bilo uz hidroelektranu. Za ovaj projekat Srbiji su se godinama, posebno posle 2000. godine, javljali potencijalni strani investitori, zainteresovani za partnerstvo u izgradnji ovog energetskog kapaciteta zelene energije. Đerdap su obilazile delegacije iz Rusije, Kine, Francuske“, piše Putniković.

Ipak, ona podseća da su ekolozi odmah reagovali, braneći životnu sredinu od potencijalnih posledica nuklearke. Zbog toga Putniković kaže da će o ovome morati da se izjasni struka, kao i političari iz Srbije i Rumunije, sa kojom smo izgradili dve hidrocentrale sa svake strane Dunava.

„Ideja o nuklearki na našoj teritoriji čini mi se prihvatljivija od ulaganja u energetske kapacitete u komšiluku. Ako se setimo situacije od pre nekoliko godina, upravo s Rumunijom, u zimskom periodu, kada je došlo do manjka struje u regionu, ova zemlja je dekretom zabranila izvoz već ugovorenih količina. I kupci su ostali kratih rukava“, naglašava ona.

Ona dodaje i da se danas sve više govori o malim modularnim nuklearnim elektranama, kakvu su u Glazgovu dogovorile Sjedinjene Američek Države (SAD) i Rumunija. Rezultat ovakve elektrane trebalo bi da bude dekarbonizacija energetskog sektora u Rumuniji i smanjenje štetnih emisija.

„Vredi razmisliti da li bi i Srbija mogla da uđe u jedan ovakav projekat, koji bi svakako bio jeftiniji od velike nuklearke. Dok se ne reše neka ključna pitanja o proizvodnji zelenog vodonika ili ne otkrije neki nov, zaista zeleni energent, sasvim je izvesno da se i Srbija mora pozabaviti pitanjem obezbeđivanja dostupnih izvora čiste energije, koji će nam obezbediti sigurnost snabdevanja. Nuklearna energija, pogotovo energija iz hladne fuzije, mogla bi biti rešenje. Jer bez energije se ne može, a – da citiram one koji su to rekli pre mene – najskuplja je energija koje nema“, zaključila je Putniković.