Šta sve treba da sadrži završni račun za d.o.o.?

Završni račun predstavlja jednu od osnovnih zakonskih obaveza svakog društva sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.) u Srbiji, bez obzira na to da li je firma tokom godine imala promet, zaposlene, ostvarenu dobit ili je poslovala sa gubitkom. Čak i preduzeća koja praktično nisu imala nikakvu poslovnu aktivnost moraju da ispune ovu obavezu i podnesu odgovarajuće izveštaje.

U okviru završnog računa za d.o.o. sastavljaju se bilans stanja i bilans uspeha, kao i poreski bilans i poreska prijava poreza na dobit. Upravo nerazumevanje ovih izveštaja često dovodi do zabune kod vlasnika firmi.

„Najčešći razlog zbog kog vlasnici firmi imaju utisak da nešto nije u redu jeste situacija kada postoji dobit ali nema novca na računu, ili kada preduzeće iskazuje gubitak a ipak mora da plati porez“, objašnjava poreska savetnica agencije Experta Marija Đorđić.

Završni račun je skup finansijskih i poreskih izveštaja koji daju celovitu sliku poslovanja firme tokom jedne kalendarske godine, od 1. januara do 31. decembra. On pokazuje koje je prihode i rashode društvo ostvarilo, kakvo je stanje imovine, obaveza i kapitala, kao i kolika je poreska obaveza po osnovu poreza na dobit. Ova dokumentacija omogućava državi, poslovnim partnerima i samim vlasnicima da sagledaju realno stanje firme.

Obaveza izrade i predaje završnog računa odnosi se na sva d.o.o. društva, pa čak i na ona koja su registrovana krajem godine.

„Ako ste firmu registrovali 30. decembra, i tada ste dužni da sastavite i predate završni račun za tu godinu“, naglašava Đorđić. Ova obaveza važi čak i u slučaju da firma nije imala promet, zaposlene niti ostvarenu dobit ili gubitak.

Posebna pravila važe za takozvane „neaktivne“ firme, odnosno one koje tokom godine nisu imale poslovnih prihoda. Takva preduzeća nemaju izuzeće od izveštavanja, ali mogu, pod strogo propisanim uslovima, umesto bilansa stanja i bilansa uspeha da podnesu Izjavu o neaktivnosti.

Međutim, kako ističe naša sagovornica, ti uslovi su u praksi retko ispunjeni. Da bi firma mogla da podnese ovu izjavu ne sme da ima nijedan poslovni događaj tokom godine i ne sme da ima evidentiranu imovinu ni obaveze.

„Gotovo da ne postoji firma koja tokom cele godine nema bar jedan poslovni događaj ili neku stavku imovine, zbog čega većina d.o.o. ipak mora da sastavi bilanse“, objašnjava Đorđić.

Firme koje ispunjavaju uslove za podnošenje Izjave o neaktivnosti dužne su da podnesu i poresku prijavu za porez na dobit na obrascu PP-PDP, čak i kada u njoj nema podataka koje bi trebalo iskazati.

Sve stavke godišnjeg izveštaja

Završni račun obuhvata dva velika segmenta – finansijski i poreski. Finansijski deo čine bilans stanja, bilans uspeha, statistički izveštaj i napomene uz finansijske izveštaje, dok poreski deo uključuje poreski bilans i poresku prijavu poreza na dobit.

„Bilans stanja prikazuje finansijski položaj firme na dan 31. decembra i odgovara na tri ključna pitanja: šta firma ima, odnosno kolika je njena imovina, šta duguje, odnosno kolike su obaveze, i koliki je kapital, odnosno vrednost koja pripada vlasnicima. Za razliku od bilansa uspeha, bilans stanja ne prikazuje tok poslovanja tokom godine, već stanje u jednom tačno određenom trenutku“, objašnjava Đorđić.

Bilans uspeha, s druge strane, daje pregled prihoda, rashoda i konačnog rezultata poslovanja. Prihodi predstavljaju trajno povećanje vrednosti, rashodi trajni gubitak, dok razlika između njih pokazuje da li je firma poslovala sa dobitkom ili gubitkom. Važno je naglasiti da se prihodi priznaju u trenutku fakturisanja, a ne naplate, zbog čega dobit ne mora da znači i novac na računu.

U strukturi bilansa uspeha posebno se izdvajaju poslovni prihodi, koji nastaju iz osnovne delatnosti – prodaje robe, pružanja usluga ili proizvodnje, zatim finansijski prihodi, poput kamata i kursnih razlika, kao i ostali prihodi, koji obuhvataju jednokratne ili vanredne stavke, poput prodaje osnovnih sredstava ili otpisa obaveza.

„Na rashodnoj strani dominiraju poslovni rashodi, odnosno troškovi redovnog poslovanja, kao što su nabavna vrednost prodate robe, zakup poslovnog prostora, amortizacija, troškovi proizvodnih i nematerijalnih usluga. U okviru troškova proizvodnih usluga evidentiraju se, između ostalog, podizvođači, marketing, transport i telekomunikacije, dok nematerijalni troškovi obuhvataju računovodstvene usluge, reprezentaciju, bankarske provizije, članarine, eko takse, firmarine, porez na imovinu i druge dažbine“, pojašnjava propise poreska savetnica.

Ona dalje dodaje da popis imovine i obaveza predstavlja jedan od ključnih, ali u praksi često zanemarenih koraka u pripremi završnog računa.

Njegova osnovna svrha je da se stvarno stanje u firmi uskladi sa podacima iz poslovnih knjiga, odnosno da se proveri da li ono što je evidentirano u knjigovodstvu zaista odgovara realnosti. Iako se popis ne predaje Agenciji za privredne registre, on je zakonska obaveza i važan temelj za izradu tačnih bilansa, jer omogućava da se eventualne greške ili odstupanja otkriju pre nego što se finansijski izveštaji zaključe.

Sastavni deo godišnjeg finansijskog izveštaja su i Napomene uz finansijske izveštaje, dokument koji daje dodatna objašnjenja računovodstvenih politika koje firma primenjuje, kao i detaljne tabele sa podacima o pojedinim stavkama iz bilansa.

Posebnu pažnju u okviru poreskog bilansa zauzimaju transferne cene, odnosno cene po kojima se odvijaju transakcije između povezanih lica. Povezana lica su subjekti koji imaju mogućnost međusobne kontrole, kao što su dve firme sa istim vlasnikom koji poseduje više od 25 odsto udela. Ukoliko preduzeće ima poslovne odnose sa povezanim licima, bilo da je reč o pozajmicama, prodaji robe ili pružanju usluga, dužno je da takve transakcije posebno prikaže u poreskom bilansu i da o njima izvesti Poresku upravu.

U praksi se često postavljaju i osnovna pitanja vezana za završni račun. Jedno od najčešćih odnosi se na obavezu predaje završnog računa u slučaju da firma nije imala promet.

Odgovor je prema rečima poreske savetnice jasan – završni račun se predaje bez obzira na poslovnu aktivnost, a samo u posebnim okolnostima moguće je podneti Izjavu o neaktivnosti. Porez na dobit pravnih lica u Srbiji iznosi 15 odsto, ali ostvarena dobit se ne isplaćuje automatski vlasnicima. Za isplatu je neophodna odluka skupštine, kao i plaćanje dodatnog poreza na dividendu.

„Još jedna česta zabluda odnosi se na vezu između gubitka i poreskih obaveza. Iako firma može da iskaže gubitak u računovodstvenim izveštajima, to ne znači nužno da neće imati obavezu plaćanja poreza. Poreski rezultat može se razlikovati od računovodstvenog, zbog čega se u praksi dešava da preduzeće sa iskazanim gubitkom ipak ima određenu poresku obavezu“, zaključuje Marija Đorđić iz poreske agencije Experta.