Visina poreza tera stanodavce u sivu zonu

Fizička lica koja izdaju nepokretnost drugom fizičkom licu na period duži od 30 dana dužna su, shodno odredbama Zakona o porezu na dohodak građana, da obračunaju i plate porez na prihode od nepokretnosti, kao i da podnesu poresku prijavu na obrascu PP OPO, a sve u roku od 30 dana od dana primanja zakupnine.

Iako je ova poreska obaveza regulisana zakonom, retko koje fizičko lice koje ostvaruje prihod od izdavanja nepokretnosti izmiruje ove obaveze.

Sistem kontrole nije dovoljno efikasan jer ne postoji centralni registar za iznajmljivanje stanova, pa je samim tim i kontrola od strane nadležnih skoro pa nemoguća. Ipak, kako pokazuje praksa, situacija je potpuno drugačija kada su u pitanju pravna lica.

“Porez na prihod od nepokretnosti iznosi 20 odsto i plaća ga stanodavac, ukoliko svoju nekretninu izdaje fizičkom licu. Ukoliko je zakupac pravno lice, obaveza plaćanja poreza na izdavanje stana je na pravnom licu, odnosno na samom zakupcu. U 99 odsto slučajeva kada je zakupac pravno lice, taj porez se izmiruje. Gotovo sva pravna lica pokrivaju svoje poreske obaveze, i to je zakonski vrlo precizno definisano i praćeno od strane države”, kaže za Biznis.rs direktor agencije za nekretnine City Expert Miloš Mitić.

Prema njegovim rečima, zakon je precizno definisan i za fizička lica koja izdaju svoje nekretnine, ali se nedovoljno prati jer ne postoji centralna evidencija. Samim tim je dosta prostora ostavljeno za manipulaciju, što direktno stanodavce tera u sivu zonu.

Dodatni problem predstavlja i visina samog poreza,

“Da bi se taj porez plaćao i da bi država mogla da prihoduje više novca, on mora da bude revidiran, kako ne bi predstavljao ogroman teret za samog stanodavca. Čak i neko ko želi da rentira i plaća porez, zbog same visine tog iznosa prinuđen je da ‘prenese’ taj utrošak, tačnije da podigne kiriju za toliki deo koliko iznosi porez. Evidentno je da je 20 odsto preterano opterećenje za stanodavca. Primera radi, ako neko izdaje stan po ceni od 500 evra, 100 evra će iznositi samo deo poreza. U takvim stanovima to je iznos koji pokriva troškove Infostana i struje, što nikako nije malo”, dodaje naš sagovornik.

Da bi sve u praksi funkcionisalo, kako kaže, neophodno je regulisati samo tržište izdavanja, da se napravi jedna centralna baza podataka, poput katastra i notarskog sistema koji već postoji za promet nepokretnosti, i da se propiše visina poreza koji je adekvatan za sve strane.

“Preko jedne takve centralne evidencije lakše bi bilo praćenje i moglo bi da se definiše jasno koliko imamo izdatih nekretnina na tržištu Beograda. I sama Poreska uprava mogla bi sve to da isprati”, ističe Miloš Mitić.

Na pitanje ima li ljudi koji žive od izdavanja jedne ili više nekretnina, on kaže da je jako mali broj takvih, ali da dodatni problem predstavlja to što Srbija nema razvijeno tržište kapitala i berzanski sistem, pa je svima onima koji imaju višak novca najjednostavnije da ulažu u nepokretnosti.

“To su uglavnom ljudi koji imaju zarade veće od prosečnih, oni koji su zaposleni u IT sektoru ili su menadžeri u nekim velikim kompanijama, vlasnici malih i srednjih biznisa koji svoj višak kapitala iz primarnih aktivnosti usmeravaju u nekretnine, i to im predstavlja dodatni vid zarade”, zaključuje direktor City Experta.