Zašto nema sindikalnog organizovanja u malim preduzećima u Srbiji?

Predstavnički dom Kongresa Sjedinjenih Američkih Država izglasao je zakon kojim se zaposlenima na saveznom nivou vraća pravo na kolektivno pregovaranje, što su američki mediji ocenili kao važan zaokret u radnim odnosima na federalnom nivou. Za predlog zakona glasao je 231 kongresmen, dok je protiv bilo 195, čime je otvoren put ka ukidanju izvršne naredbe bivšeg predsednika Donalda Trampa kojom je kolektivno pregovaranje bilo zabranjeno u brojnim federalnim institucijama.

Ovom zabranom bilo je direktno pogođeno oko milion saveznih radnika zaposlenih u ministarstvima, agencijama i različitim državnim službama.

Koliki je značaj kolektivnog pregovaranja i sindikalnog organizovanja pokazuje i vest o štrajkovima zaposlenih u velikim međunarodnim kompanijama, poput Starbucksa. I dok su u velikim sistemima sindikati često ključni akteri u zaštiti prava zaposlenih, pitanje sindikalnog organizovanja u malim i mikro preduzećima ostaje otvoreno. Kako pregovarati i organizovati se u firmama koje imaju do deset zaposlenih, a neretko i manje?

O tim dilemama razgovarali smo sa Zoranom Stojiljkovićem, bivšim predsednikom Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ i profesorom Fakulteta političkih nauka u penziji, koji se godinama bavi istraživanjem sindikalizma i radnih odnosa u Srbiji.

“Nalazi pokazuju da zaposleni, ili čak radno angažovani koji se formalno ne mogu sindikalno organizovati, često imaju veće poverenje u poslodavca koji im je rođak, prijatelj ili poznanik, nego u sindikate. Odnosi u tim sredinama više liče na uzajamnu konkurenciju nego na odnose solidarnosti“, navodi Stojiljković.

Na osnovu zajedničkih istraživanja Zorana Stojiljkovića i sociologa Srećka Mihailovića analizirano je stanje sindikalnog organizovanja u mikro preduzećima, koja predstavljaju najbrojniji segment privrede.

Kada je reč o mikro preduzećima klasični modeli sindikalnog organizovanja, kroz sindikalne organizacije ili povereništva unutar samih firmi, suočavaju se sa brojnim strukturnim preprekama. Organizacijski, finansijski i kadrovski razlozi čine ovaj proces izuzetno složenim i neizvesnim, a za same sindikate i „skupim“ poduhvatom koji, sa stanovišta broja novih članova, donosi skromne rezultate. Istovremeno, zaposleni u ovom sektoru često su izloženi dodatnim rizicima, posebno u sredinama u kojima poslodavci otvoreno nisu naklonjeni sindikatima.

“Dodatni problem predstavlja i pravni okvir. Ukoliko radnici nisu formalno zaposleni, već su angažovani po drugim osnovama, zakonske pretpostavke za sindikalno organizovanje praktično ne postoje. Važeći Zakon o radu kao potencijalne članove sindikata prepoznaje isključivo zaposlene na određeno i neodređeno vreme”, navodi naš sagovornik.

Posebnu specifičnost predstavlja činjenica da su mikro preduzeća, naročito ona sa do pet zaposlenih, često porodični, familijarni ili ortački poslovi. Takva preduzeća ne počivaju dominantno na klasičnim ekonomskim odnosima između poslodavca i zaposlenog, već su ti odnosi isprepletani ličnim vezama, što ih znatno udaljava od modela industrijskih radnih odnosa.

“Jedna od posledica ovakve strukture jeste i neklasičan, pa čak i obrnut odnos poverenja među akterima radnih odnosa. Istraživanja pokazuju da je poverenje u sindikate nisko i ispod proseka, kao i da je obaveštenost o njihovom radu slaba. Samo 17 odsto anketiranih izjavilo je da ima, ili uglavnom ima, poverenje u sindikate”, kaže Stojiljković.

S druge strane, analiza je pokazala da je poverenje koje radnici u mikro preduzećima imaju prema svojim poslodavcima visoko i prelazi polovinu ispitanih. Većina poslodavaca u ovom sektoru, naročito tokom pandemije, pokazala je brigu i određeni stepen solidarnosti prema zaposlenima, što je dodatno učvrstilo takav odnos.

Ipak, dva nalaza iz istraživanja posebno su indikativna. Prvi je, naizgled paradoksalan podatak da je poverenje u sindikate nešto izraženije među poslodavcima nego među samim radnicima – 20 odsto u odnosu na 17 procenata. Drugi pokazuje da radnici u mikro sektoru u gotovo jednakoj meri veruju ili ne veruju svojim poslodavcima koliko i kolegama sa kojima rade, pri čemu se ti procenti kreću oko polovine ispitanih.

Odgovori na šira pitanja o poverenju ukazuju na izražen sindrom nepoverenja prema drugim ljudima i duboku krizu solidarnosti. Na pitanje da li se većini ljudi može verovati, svega 14,4 odsto ispitanika odgovorilo je potvrdno, dok je čak 78,8 odsto navelo da „nikada nije naodmet biti oprezan“.

“U dodatnim analizama i fokus grupama sindikati su od radnika dobili prosečnu ocenu tri, uz zabrinjavajući podatak da u gotovo polovini radnih sredina sindikata uopšte nema. Kao ključni problemi sa kojima se radnici suočavaju izdvajaju se strah od gubitka posla i neizvesna budućnost, niske ili neredovne zarade, rad po pozivu, neplaćeni prekovremeni sati, kao i prihvatanje loših radnih uslova i izbegavanje bolovanja uprkos zdravstvenim rizicima. Trećina zaposlenih navodi da ne zna kome bi se mogla obratiti u slučaju kršenja radnih prava, sa realnim izgledima na pozitivan ishod”, ističe naš sagovornik.

Istovremeno, istraživanje pokazuje da su primeri otvorenog mobinga u ovom sektoru ređi nego što se to često pretpostavlja na osnovu javne percepcije o ponašanju poslodavaca.

U analizama se kao posebno važno pitanje nameću oblici prisutnosti i uticaja sindikata u mikro sektoru.

U fokusu su pregovarački kapaciteti poput kolektivnog pregovaranja i socijalnog dijaloga na nacionalnom, regionalnom i sektorskom nivou, čiji efekti kroz prošireno dejstvo kolektivnih ugovora mogu obuhvatiti i sredine bez direktne sindikalne organizacije. Pored toga, ističe se značaj tripartitnog socijalnog dijaloga između države, poslodavaca i sindikata, kao i uloga regionalnih i granskih sindikalnih poverenika, individualnog učlanjivanja radnika i jačanja lokalnog socijalnog dijaloga u mikro preduzećima.

“Jedan od modela je svakako individualno učlanjavanje radnica i radnika u sindikate i njihovo povezivanje unutar odgovarajućih regiona, grana i odbora delatnosti. Regionalni i granski sindikalni poverenici su onda u tim sredinama ovlašćeni predstavnici ili “ambasadori“ sindikata koji zastupaju i pravno štite radnike raspolažući i odgovarajućim ovlašćenjima u oblasti inspekcija rada, odnosno bezbednosti i zdravlja na radu. Mikro preduzeća i sindikati u njima relevantan uticaj mogu da ostvare pre svega na nivou lokalnih SES-ova, odnosno kroz jačanje lokalnog socijalnog dijaloga i njegovih aktera i širenje kruga njihovih realnih ovlašćenja. Dakle, za moguće pretežno individualno učlanjivanje optimalno rešenje je delatni sindikalni servis i angažovanje koje optimalno kombinuje resorni i teritorijalni pristup sindikalnog organizovanja”, zaključuje Zoran Stojiljković, bivši predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ i profesor Fakulteta političkih nauka u penziji.