Zašto poljoprivrednici sve više prodaju domaću hranu preko interneta?

Kupovina preko interneta u Srbiji poslednjih godina beleži značajan rast. Tokom prošle godine u zemlji je obavljeno 82,4 miliona onlajn kupovina, što je gotovo 40 posto više nego godinu ranije, a čak 288 procenata više nego 2020. godine.

Iako se najviše poručuje garderoba, raste i tražnja za hranom. Zato ne čudi što mnogi poljoprivrednici sve češće svoje proizvode reklamiraju putem društvenih mreža i specijalizovanih platformi za prodaju domaće pršute, sira, kobasica, vina, a nude i usluge tova svinja, goveda, ovaca i koza.

Želja da znaju šta jedu i da ujedine moderno i tradicionalno inspirisala je bračni par Mitrović da osmisle platformu „Moje stado” na kojoj su proizvođači hrane i potrošači udaljeni tek jedan klik. Ova onlajn pijaca je direktna veza između poljoprivrednika i kupaca. To znači da se sir, ajvar, kajmak ili pršuta mogu kupiti bez posrednika baš tamo gde su proizvedeni.

„Ovo je zamišljeno kao projekat koji treba da zadrži mlade na selu, spreči migracije ka gradovima i doprinese poboljšanju životnog standarda u ruralnim područjima. Naši poljoprivrednici nemaju mnogo vremena zbog posla, a ovo im olakšava plasman usluga i proizvoda na teritoriji čitave zemlje“, objašnjavaju Miodrag i Ljubinka Mitrović.

Internet otvara nova tržišta proizvođačima hrane

Za relativno kratko vreme projektu se priključilo više od tridesetak gazdinstava. Ona su na ovaj način praktično otvorila svoje farme potrošačima, jer kupci sada mogu da vide gde se i kako proizvodi hrana koju poručuju.

„Mi nemamo ogromne količine robe, ali prodaja u lokalnom okruženju je ograničena. Ovako dolazimo do više kupaca. Onlajn trgovina postaje svakodnevnica, iako još nije toliko razvijena u Srbiji. Ljudi sve manje imaju vremena da traže domaće proizvode po selima, pa im je ovo idealno rešenje“, kaže Vid Luković iz PG Luković sa Golije.

Onlajn pijaca ima mnogo prednosti. Ipak, postoje i neka ograničenja, koja mogu da se prevaziđu.

„Nedostatak je što mnogi stariji nisu vični tehnologiji. Zato imamo mlađe generacije koje nam pomažu. Nadam se da će ovo zadržati makar deo mladih na selu. Kod mene sve na internetu vode unuci. Moje je da radim, a njihovo da klikću“, dodaje i navodi da u poslednje vreme sve više pažnje posvećuje deklaraciji, jer ga na to obavezuju i zakon i zahtevi tržišta.

Zbog tempa života sve manje vremena ostaje za odlazak na tradicionalnu pijacu

Ana Stojanović već nekoliko godina kupuje hranu preko interneta, a u poslednje vreme, kaže, to sve češće radi.

„Živimo u vremenu kada je slobodnog vremena sve manje, a nezdrave hrane sve više. Ovako dobijem domaći i zdrav proizvod na kućnu adresu. Kupujem od različitih gazdinstava i na osnovu kvaliteta odlučujem da li nastavljam saradnju“, navodi Stojanović.

Do sada, ističe, nije imala loša iskustva.

„Mislim da nikom nije u interesu da izgubi mušteriju. Nisam imala problema, a ako ih i bude, sve se brzo reši refundacijom ili zamenom proizvoda. Tačno je da u prodavnici možete pogledati i dodirnuti proizvod, ali domaći i industrijski proizvodi se ne mogu porediti“, dodaje Stojanović.

Da bi se sačuvali mušterije, komunikacija između proizvođača i potrošača mora da bude direktna i precizna.

„Najvažnije je da informacije budu tačne i redovno ažurirane. Naročito o dostupnim količinama proizvoda. Platforma automatski ažurira svaku promenu na stanju, kako ne bi došlo do situacije da kupac plati proizvod koji više nije dostupan“, objašnjavaju Miodrag i Ljubinka Mitrović.

Čak i tov iz fotelje

Društvene mreže ne omogućavaju samo kupovinu hrane preko interneta, već i to da svako ko želi može da bude poljoprivrednik i da iz fotelje uzgaja svoje prase, jagnje ili tele.

“Dosta mi je GMO hrane. Ni ne znamo šta jedemo. Ovako sam sigurna da deci dajem domaći proizvod. Odrasla sam na selu i znam razliku između prave slanine, pršute, kajmaka i industrijske kopije”, objašnjava Marija Živković koja se odlučila da onlajn odhrani prase od 25 kilograma, sorte Moravka.

„Tov traje osam do devet meseci do 120 kg, ali je meso prvoklasno, meko i sočno“, dodaje Živkovićeva.

Gazdinstvo u kojem joj se tovi prase nalazi se u Šumadiji.

„Birala sam da to bude na većoj nadmorskoj visini, iznad 1.000 m, u slobodnom uzgoju, bez koncentrata. Na kraju sam izabrala Goliju, jer je tu netaknuta priroda. Jako mi je bitno da je stočar dobar domaćin i pošten čovek. U selima još uvek ima ljudi kojima je data reč – zavet. Vredni i pošteni ljudi zaslužuju da novac ostane u Srbiji”, objašnjava Živkovićeva i kaže da je za kupovinu hrane do sada koristila Instagram i Fejsbuk.

Onlajn tov omogućava tov na rate, bez potrebe za kreditnom sposobnošću.

„Prednost ovakvog tova je što kupac unapred zna ukupnu cenu i broj rata“, navode Ljubinka i Miodrag Mitrović.

Stočari kažu da na taj način dobijaju dodatnu sigurnost da će naplatiti svoj rad i da će njihov proizvod biti prodat po tržišnoj ceni.

„Smatram da treba pomoći kupcima da lakše dođu do svog komada mesa. Mi zauzvrat imamo sigurnu zaradu koju ulažemo u ishranu stoke i razvoj proizvodnje. I sam bih voleo da neko drugi ‘prlja ruke’, a da ja jedem domaće i zdravo. Kako je omogućeno plaćanje na rate bez kamate, interesovanje za onlajn tov je veliko. Naše je da gajimo stoku, a potrošačevo da plati naš trud – prosto i pošteno„, objašnjava Vid Luković koji kaže da internet koristi samo kada kupuje priplodna grla.

„U moje vreme se znalo ko šta ima i bez telefona. Danas se sve dogovara preko interneta“, dodaje Luković.

Kupac plaća priču o hrani

Stručnjaci objašnjavaju da savremeni kupac danas ne kupuje samo proizvod, već i priču koja stoji iza njega.

„Upravo zato je za poljoprivredne proizvođače važno da uspostave direktan kontakt sa potrošačima. Da pokažu ko stoji iza hrane koju jedemo, kako se ona proizvodi i šta je čini drugačijom. Društvene mreže i internet omogućavaju taj direktan dijalog bez posrednika“, objašnjava Miloš Stojanović iz Poljoprivrednih novosti.

To znači da proizvođač više ne zavisi u potpunosti od otkupljivača ili trgovinskih lanaca.

„Proizvođač može da gradi sopstveni brend, prepoznavanje i lojalnost kupaca. Danas je poverenje valuta, a transparentnost u proizvodnji i komunikaciji – ključ njenog sticanja“, navodi Stojanović.

Bitno je znati da prisustvo na internetu nije samo objavljivanje slika proizvoda, već i izgradnja poverenja i prepoznatljivog identiteta.

„Kupac mora da vidi da iza profila stoji stvaran proizvođač. Da zna gde se nalazi imanje, kako se uzgaja hrana, ko su ljudi koji to rade. Objave sa njiva, prikaz berbe, ambalaže, pa čak i grešaka – sve to čini komunikaciju realnom“, kaže Stojanović.

Drugi važan momenat je poštovanje isporuke.

„Ako kupac naruči i dobije kvalitetan proizvod u dogovoreno vreme, on postaje najbolja reklama. Preporuka ‘od usta do usta’ danas se samo preselila na internet u obliku komentara, preporuka i recenzija“, ističe Stojanović.

Stručnjaci kažu da je u ovom trenutku teško porceniti koliki se deo trgovine prehrambenim proizvodima u Srbiji odvija putem interneta i društvenih mreža, jer se značajan deo transakcija odvija neformalno, direktno između proizvođača i kupaca. Ipak, jasno je da je taj segment još mali, ali u stalnom porastu.

Sve više proizvođača prepoznaje mogućnost da kroz digitalne kanale dođe do svojih kupaca, dok potrošači sve češće traže domaće, proverene proizvode koje mogu naručiti iz udobnosti svog doma. Ovaj trend tek dobija na zamahu i ima ogroman potencijal za dalji razvoj, posebno uz edukaciju i digitalizaciju domaće poljoprivrede.