Zbog manjka kontrole i nadzora poljoprivredni proizvodi se sve češće vraćaju sa granice

Promet poljoprivrednih proizvoda na pijacama u Srbiji u trećem tromesečju 2024. godine, u odnosu na isti period 2023, beleži rast u tekućim cenama od 5,8 odsto, saopštio je Republički zavod za statistiku (RZS). Ukupni promet premašio je 16,3 milijarde dinara.

Ukoliko se prvih devet meseci 2024. uporede sa istim periodom prošle godine, promet je u tekućim cenama veći za 3,6 odsto. U strukturi vrednosti prometa poljoprivrednih proizvoda na pijacama najviše su učestvovale sledeće grupe proizvoda: povrće (32,8 odsto), živina i jaja (16,2 odsto), voće i grožđe (16 odsto) i mleko i mlečni proizvodi (15,6 odsto).

Komentarišući prodaju poljoprivrednih proizvoda na pijacama i u megamarketima, Vesna Perinčić iz Republičke unije potrošača kaže za Biznis.rs da je najveći problem to što na pijacama nema organizovane i kontinuirane kontrole.

“Još veći problem je što nemamo kontrolu na koji način se tretiraju poljoprivredni proizvodi. U drugim zemljama je to regulisano – imate poljoprivredne apoteke i možete da kupite pesticide i bilo koja sredstva za tretiranje poljoprivrednih proizvoda na osnovu dostavljenog dokumenta na uvid koji dokazuje koju površinu tretirate i šta ste zasadili. Tek onda se odredi količina koja može da vam se proda. Kod nas toga nema, nekontrolisano se vrši prskanje i zbog toga nam se generalno i vraćaju proizvodi sa granice, jer čak i veliki marketi otkupljuju od istih tih poljoprivrednika proizvode koji se na isti način tretiraju”, objašnjava naša sagovornica.

Perinčić dodaje da se često dešava da zbog izostanka nadzora u određenim proizvodima ima pesticida u granicama koje nisu dozvoljene, što šteti zdravlju potrošača.

“Kontinuirani nadzor nemamo ni nad drugim prehrambenim proizvodima, što je prepoznato i od strane Državne revizorske institucije (DRI). Nevezano za prodaju na pijacama, mi nemamo detaljno razrađene operativne ciljeve, programe i planove za upravljanje u kriznim situacijama. Zbog toga je opšti zaključak DRI da nemamo ni institucionalni, ni zakonodavni okvir u oblasti bezbednosti hrane i da je potrebno da se ojača sistem kontrole i obaveštavanja, kako bi se zaštitilo zdravlje i dobrobit građana”, navodi ona.

Kod nas je, kako kaže, u izradi Zakon o službenim kontrolama prehrambenih proizvoda, a samim tim i poljoprivrednih. Ovaj zakon će omogućiti da se vrši službena kontrola u svim fazama proizvodnje i prometa.

Za sada, prema njenim rečima, ovu oblast kontroliše Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, odnosno Uprava za veterinu.

„Kada potrošač uđe na njihov sajt, evidentno je da nema nikakvih informacija o pojavi nebezbednih prehrambenih proizvoda. Nema transparentnosti, kao što je to slučaj u Hrvatskoj gde je, na primer, javno objavljeno osam nebezbednih prehrambenih proizvoda samo tokom novembra. Tu se sve vidi – i ko je proizvođač, konkretan proizvod, koji je stepen procene rizika i pouka za potrošače. Sve je transparentno navedeno. Kod nas toga nema. Povuče se nešto sa granice, kao što je poslednji put bio u pitanju keks, a ljudi se interesuju, pitaju i nemaju nikakve informacije”, ističe Vesna Perinčić.

Megamarketi “progutali” pijace

Kada je reč o kupovini i cenama u megamarketima i na pijacama, Perinčić kaže da se situacija na tržištu menja i da su trenutno megamarketi povoljniji.

“Oni često imaju akcije, pa primera radi možete da kupite crni luk po ceni od 30-40 dinara, dok je on istovremeno na pijaci 150-200 dinara. Tako se nekad pojavi sumnja da su i ti pijačni prodavci kupili u megamarketu i da iste proizvode prodaju na tezgama. Sada teško možete videti pravog seljaka, poljoprivrednika koji plasira svoje proizvode”, dodaje ona.

Naša sagovornica smatra da su na pijacama uglavnom preprodavci jer mali poljoprivrednici više nemaju interes da ulažu trud u proizvodnju, a zatim u bescenje prodaju svoje proizvode.

“Pravi poljoprivredni proizvođači ulažu u proizvodnju, koriste svu svoju snagu, plaćaju tezge, imaju brojne troškove i ne mogu da bude konkurentniji od hipermarketa. Samo je pitanje da li će potrošač da se opredeli da plati skuplje, ukoliko veruje da je zaista u pitanju proizvodnja od strane individualnog domaćinstva i da nije reč o nakupcu. Onda će možda i da se odluči za zdraviju hranu, bez obzira na cenu”, zaključuje Perinčić.