Stari vlasnici od države traže imovinu vrednu 13 milijardi evra

Za najviše četiri naredne godine očekuje se da će biti zatvoreni svi predmeti po zahtevima za povraćaj oduzete imovine, čime će restitucija biti okončana.

„Ali, ne i poslovi vezani za te postupke. Preostaje još da se svi predmeti arhiviraju, uradi analitika i sastavi baza podataka koja će biti dostupna i državnim organima i javnosti a reč je o građi koja se odnosi na imovinu građana, privrede i države u periodu dužem od jednog veka“, kaže u razgovoru za dnevni list Danas direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić.

On naglašava da su taj veliki posao, 14 miliona dokumenata, obradili zaposleni stručnjaci Agencije i da im pomoć inostranih konsultanata, koja im je povremeno nuđena, nije bila potrebna.

Sekulić objašnjava da je od donošenja Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju 2011. godine Agencija za restituciju, koja je tada osnovana, donela ukupno 63.650 odluka što čini 84,4 odsto ukupno podnetih zahteva starih vlasnika. Ono što je preostalo, a odnosi se na vraćanje u naturi, jesu predmeti u kojima nedostaje dokumentacija neophodna za odlučivanje, a teško ju je pribaviti od nadležnih državnih organa.

„To je posledica ranijeg nesistematičnog vođenja evidencije imovine u državnoj svojini, a u nemalom broju slučajeva dokumentacija koja se odnosi na oduzetu imovinu je uništena. Zato je za odlučivanje u tim predmetima pred zaposlenima veliki izazov utvrđivanje činjeničnog stanja. To uspešno može da se prevaziđe samo zahvaljujući predanom radu, posvećenosti i profesionalnosti“, kaže Sekulić.

Najpoželjniji oblik vraćanja imovine koja je bila oduzeta starim vlasnicima je bio u naturi, ali to nije bilo moguće u svim slučajevima. U zakonu je to taksativno nabrojano da se ne vraćaju nepokretnosti koje su po Ustavu i zakonu isključivo u javnoj svojini, na primer, službene zgrade i poslovne prostorije koje služe za obavljanje nadležnosti državnih organa, kao i objekti koji služe za obavljanje zdravstvene delatnosti, vaspitanje i obrazovanje, kulturu, nauku ili druge ustanove.

Međutim, ističe Sekulić, to što neka imovina ne može da se vrati u naturi, ne znači da će bivši vlasnici, odnosno njihovi naslednici, ostati bez ičega. Naime, Zakon je predvideo i pravo na obeštećenje starih vlasnika koje se može ostvariti u iznosu od 15 odsto od utvrđene tržišne vrednosti nepokretnosti, a proces namirenja krenuo je od ove godine.

Obeštećenje je u obliku državnih obveznica, ali i akontacija u novcu koja je od 31. marta ove godine počela da se isplaćuje, a po rešenjima koja su postala pravnosnažna do 30. juna 2021. Prva isplata obveznica počinje od 15. januara naredne godine, a u odnosu na godinu kada je isplaćena akontacija.

Poseban set predmeta, naglašava Strahinja Sekulić, su zahtevi članova porodice Karađorđević za povraćaj imovine koja je konfiskovana 1947. godine. Do sada je zakonskim vlasnicima, potomcima kneza Pavla i kneginje Olge Karađorđević, vraćena vila Crnogorka u Užičkoj ulici. Među podnetim zahtevima je vraćanje dvorskog kompleksa na Dedinju, što je najvrednija imovina, zatim studentskog doma u Bulevaru kralja Aleksandra, zgrade današnjeg Arhiva Jugoslavije, u ulici Vase Pelagića, nepokretnosti u ulicama patrijarha Dimitrija i Sarajevskoj, poljoprivrednog i šumskog zemljišta u Sokobanji, rudnika na području Negotina i Kučeva, zadužbine kralja Petra Prvog u Topoli, kao i pokretne stvari poput umetnina, nakita i drugih vrednosti.

„Imovina koju potražuje porodica Karađorđević ne ispunjava zakonske uslove za vraćanje u naturalnom obliku“, prenosi Sekulić.