Stočni fond desetkovan uprkos potencijalu za uzgoj

Stručnjaci kažu da je stočarstvo lokomotiva poljoprivrede, ali broj životinja koje se gaje na poljoprivrednim gazdinstvima u Srbiji opada iz godine u godinu. Na to pre svega utiče neusaglašenost uslova izvoza ka zemljama Evropske unije, obiman uvoz stranih proizvoda, ali i zarazne bolesti koje prete malim gazdinstvima, naročito u pograničnim oblastima.

Podaci Privredne komore Srbije pokazuju da je u ukupnoj poljoprivredi naše zemlje stočarstvo zastupljeno sa svega 26 odsto. U poljoprivredno razvijenim državama ovaj udeo ide i do 60 procenata. Zato stočarstvo sa pravom nosi epitet lokomotive poljoprivrede, jer se proizvodnja odvija 24 sata dnevno, 365 dana godišnje. Stočarski proizvodi podležu veoma strogim uslovima za izvoz, kontroli zdravstvene bezbednosti hrane, preventivi i kontroli zaraznih bolesti, rešavanju otpadnih materija – ekološkim standardima. Poštovanje propisanih kriterijuma obezbeđuje kvalitet stočarskih proizvoda.

„Postoji dosta mogućnosti da se boljom organizacijom i uređenjem zakonskih i podzakonskih dokumenata uredi stanje u stočarstvu. To se, pre svega, odnosi na poboljšanje rasnog sastava i reprodukcije, plaćanje premije za mleko prema kvalitetu pomuženog mleka, ocena kvaliteta trupova goveda i svinja na liniji klanja i plaćanje prema kvalitetu. Određenim proizvodima trebalo bi omogućiti da budu plasirani na tržište EU – slatkovodnoj ribi i proizvodima od svinjskog mesa. Proizvodnja osnovnih životnih namirnica, kao što su meso i mleko, jedan je od parametara sigurnosti i nezavisnosti svake države“, kaže za Biznis.rs sekretar Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda Privredne komore Srbije, Nenad Budimović.

Domaći proizvođači u drugom planu

Trendovi koji u srpskom stočarstvu postoje tokom protekle dve decenije govore da se broj grla stoke smanjuje za dva do tri odsto godišnje. Takođe, smanjuje se izvoz junećeg i svinjskog mesa. Izvoz pilećeg mesa još uvek čeka na usaglašavanje sa dokumentacijom Evropske unije. Srbija ima ogroman potencijal za uzgoj slatkovodne ribe, ali se još uvek čeka usaglašavanje sertifikata.

„Karakteristika domaće stočarske proizvodnje jeste da se odvija u velikom broju malih gazdinstava, gde je teško primeniti zoohigijenske mere za unapređenje. Reč je o veštačkom osemenjavanju, kontroli biosigurnosnih mera, obeleževanju životinja, kontroli, preventivi i borbi protiv zaraznih bolesti. Postoje oscilacije u cenama otkupa žive stoke, veliki uvoz proizvoda od svinjskog mesa, smanjeno izvozno tržište i obiman uvoz proizvoda od mleka. Sve ovo stvara dilemu kod naših farmera da li treba da se bave proizvodnjom“, navodi Budimović.

Problemi koji prate stočni fond pre svega se ogledaju u jakoj konkurentnosti. Proizvođači sa domaćeg tržišta sada su u drugom planu, a stočarska proizvodnja se ne može razviti bez dugoročnih programa razvoja i snažnog investicionog ciklusa podrške.

„Stočarska proizvodnja ima duge cikluse koji se najbolje mogu uočiti u uzgajanju goveda. Rizik proizvođača je uvek veliki, a kod nas oni nisu zaštićeni. Prerađivači imaju izuzetno velike izvozne zahteve. S druge strane, uvozi se meso kojem ističe rok. U Srbiji je standard godinu dana, a na zapadu šest meseci. Tako se produžava vremensko ograničenje po kojem se zamrznuto uvozno meso može koristiti za proizvodnju prerađevina“, navodi za Biznis.rs agrarni analitičar Vojislav Stanković.

Naš sagovornik kaže da domaći prerađivači imaju problema sa kvalitetom, jer se prerađevine veoma teško plasiraju na zahtevnim tržištima. Prema njegovim rečima, Srbija ima fantastične mogućnosti za snabdevanje stočnom hranom koja je zbog svog kvaliteta veoma konkurentna.

„Rasni sastav stoke u Srbiji nije tako loš kao što se pretpostavlja i predstavlja dobru početnu osnovu za razvoj stočarske proizvodnje. Trebalo bi je razvijati programski. Nažalost, uništena su preduzeća koja su bila karika razvoja stočarstva u Srbiji. Tu se pre svega misli na uslužni tov kojim su se nekada bavili kombinati. Firme su ugovarale proizvodnju sa privatnim gazdinstvima. Obezbeđivao se podmladak za tov, hrana i veterinarska nega. Sada toga nema, pa nema ni bržeg razvoja za plasman novih tehnologija u poljoprivredi“, objašnjava Stanković i dodaje da stočarsku proizvodnju opterećuje manja potrošnja domaćeg stanovništva zbog slabe kupovne moći.

Najveći problemi su izvoz i bolesti

Postojeći stočni fond u Srbiji još uvek obezbeđuje proizvodnju hrane u skladu sa potrebama. Podaci Privredne komore Srbije pokazuju da se godišnje u našoj zemlji proizvede oko 1,7 milijardi litara mleka, 78.000 tona junećeg mesa, 300.000 tona svinjskog mesa i oko 85.000 tona živinskog mesa. Izvoz se realizuje uglavnom u države CEFTA regiona. Kada je reč o izvozu junećeg mesa, u Evropskoj uniji se proda oko 500 tona, a kvota je oko 8.800 tona. U međuvremenu, otvaraju se nova tržišta gde potreba za stočnim proizvodima konstantno raste. Potrebe Vijetnama i Južne Koreje uvećane su za oko 22 odsto.

Jedna od najvećih opasnosti kojima je izloženo srpsko stočarstvo jesu bolesti. Sa ovim problemom suočavaju se i mnogo razvijeniji poljoprivredni sistemi, a izazovi se usložnjavaju iz dana u dan. Afrička kuga je bolest koja poslednjih godina ozbiljno ugrožava fond svinja u mnogim zemljama Evrope, a opasnost je zakucala i na naša vrata. Poslednje informacije ukazuju da su najugroženije pogranične oblasti u blizini granica ka Rumuniji i Bugarskoj.

„Afrička kuga je jedna od ‘novih’ bolesti koja je dosta toga promenila na svetskom nivou. Mnoge države koje su bile veliki uvoznici svinjskog mesa okrenule su se sopstvenoj proizvodnji. Svedoci smo da jedna Nemačka, koja važi za organizovan i uređen sistem, pokazuje nemoć u sprečavanju širenja ove bolesti. Treba primeniti sve regularne procedure za zaštitu našeg tržišta, da ne bi došlo do povećanja broja obolelih životinja što bi uništilo našu proizvodnju. Treba stalno raditi na edukaciji farmera, sprovoditi biosigurnosne mere, a mala gazdinstva posebno kontrolisati“, zaključuje Budimović.