Četiri plana za ulaganja u obnovu Gaze

Kancelarija premijera Izraela Benjamina Netanjahua objavila je još početkom oktobra prošle godine, na godišnjicu napada Hamasa, svoj plan „Gaza 2035“ kojim je predvidela sudbinu Gaze tokom deset godina posle završetka rata, odnosno primirja, za koje su pretpostavili da će se desiti tokom 2025.

Plan je predvideo rušenje svih oštećenih objekata koji nemaju istorijski značaj, obnovu onih koji imaju (stare palate, džamije, crkve), a da se uz pomoć 1,7 milijardi barela nafte, koji se nalaze odmah pored obala Gaze, sagradi jedan neprekinuti niz gradova (megalopolis) nalik na Dubai ili Dohu, koji bi postao tehnološko, lučko, turističko i saobraćajno čvorište Bliskog istoka.

Zatrpali bi se Hamasovi tuneli, a novcem bliskoistočnih monarhija i zemalja arapskog sveta: Bahreina, Jordana, Saudijske Arabije, Maroka, Egipta, UAE i Katara, finansirala bi se ova preobrazba Gaze u održivu oblast. Pojas Gaze bi nagledali, kao protektorat, predstavnici vlade koja bi se zvala „Gaza Rehabilitation Authority“ („Uprava za rehabilitaciju Gaze“), a Gaza bi se, revitalizovana, predala Palestincima na upravu 2035, obnovljena i sa neboderima, i verovatno sa mnogim stranim radnicima – drugim rečima, hepiend.

Gaza bi bila, po ovom planu, ili samostalna država ili deo neke nove Palestine. Izgradila bi se brza pruga od 212 km od Gaze do Neoma, preko Izraela i Akabe, a formirala bi se i Slobodna zona Ariš (Egipat) – Gaza – Sderot (Izrael). Cifre, odnosno cena izgradnje, nisu navedene.

Plan su odbile arapske zemlje i sami Palestinci, a onda je na scenu stupio Donald Tramp sa svojim radikalnim planom kojim bi SAD „preuzele Gazu“ kao protektorat i preselile na neko vreme Palestince u Egipat i Jordan. Gaza bi se formirala kao „rivijera Bliskog istoka“, a onda bi se Palestinci u jednom trenutku vratili u zemlju u kojoj bi bilo toliko stranaca koliko ih ima u Dubaiju, recimo. Nije navedeno koliko bi ovaj plan koštao.

Treći plan je predložila izraelska opozicija i nazvala ga je „Egipatsko rešenje“ – po njemu bi Egipat na period od osam do 15 godina preuzeo Gazu i suverenitet nad njom, kao što je to bilo od 1948. do 1967. Uz egipatsku upravu i iste finansije iz arapskih država, Gaza bi bila spremna da stane na svoje noge negde od 2033. do 2038. a Egiptu bi bio oprošten dug od 155 milijardi dolara zapadnim poveriocima.

Ovde se takođe pretpostavlja da bi Gaza bila turistički centar, ali je napredak što se ne predviđa nikakav nehumani gest masovnog iseljavanja skoro dva i po miliona Palestinaca. Verovatno bi Gazom posle toga vladao Fatah, kao prihvatljiv partner. Nevolja je u tome što Jair Lapid nije konsultovao Egipat oko „Egipatskog rešenja“, pa su Egipćani plan odbili.

Četvrti plan, i jedini koji je ponudio stvarne procene ulaganja, jeste istinski „Egipatski plan“, po kome bi 53 milijarde dolara bile uložene u obnovu Gaze do tačke kada bi ona mogla biti samoodrživa. Prva faza bi podrazumevala uklanjanje ruševina, druga gradnju stotina hiljada zgrada, luke i aerodroma, a treća useljavanje, odnosno prelazak iz privremenog smeštaja u novi grad. Hamas bi napustio vlast, a UN bi obezbedila funkcionisanje kroz tehnokratsku vladu, dok bi Egipat i Jordan obučili policajce. Iako je ovde trošak procenjen, pitanje je ko bi finansirao obnovu, mada se pominje isti niz finansijera arapskih zemalja. Dobra stvar je što se i predsednik SAD okanuo iseljavanja Palestinaca u svojoj najnovijoj izjavi.

Kako je Tramp svaki problem sklon da posmatra kao „problem nekretnina“ i ulaganja, možemo kod egipatskog plana primetiti da nije jasna samoodrživost Gaze posle obnove – odnosno, da li bi se ona finansirala od luke, trgovine, hotela i turizma ili nafte? Stoga su i arapski monarsi iz Persijskog zaliva izrazili skepsu prema planu.

Ostali planovi ipak predviđaju zaradu od Gaze, a nesumnjivo će svi tražiti svoj interes i „parče kolača“ u ovako unosnom infrastrukturnom poslu na ovako zanimljivoj lokaciji za turizam i saobraćaj.