Da li će najveći zagađivači među državama i kompanijama ikada platiti za počinjenu štetu?

Prema analitičarima američke investicione banke Morgan Stanley, katastrofe povezane sa klimatskim poremećajima koštale su svet 650 milijardi dolara u periodu od 2016. do 2018. godine. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) procenila je troškove postizanja ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih nacija na način kompatibilan sa Pariskim sporazumom iz 2016. godine na 6,9 biliona dolara godišnje, do 2030.

Po Pariskom sporazumu, sve države potpisnice moraju da ulože napore i sredstva kako rast prosečne globalne temperature ne bi prevazišao “magičnu granicu” – dva stepena Celzijusove skale više od temperature iz takozvanog „predindustrijskog doba“. Pariski sporazum, odnosno protokol, potpisalo je 193 od 197 država priznatih u UN. Među poslednjim potpisnicama bile su Turska i Irak 2021. godine. Četiri preostale države su Iran, Libija, Jemen i Eritreja. Iran i Libija su takođe i članice OPEC-a, međunarodnog kartela za proizvodnju nafte.

Ne treba zaboraviti ni to da prethodni protokol, onaj iz Kjota 2005. godine, nisu htele da ratifikuju Sjedinjene Američke Države, kao veliki potrošač nafte. Sporazum iz Kjota je bio istorijski jer je pokrenuo važna pitanja, ali nije doveo do ispunjenja ciljeva. Nije isključeno ni da će u jednom trenutku iz istog razloga i Pariski sporazum propasti i biti zamenjen novim, a za to vreme je pretnja po čovečanstvo, ali i sav živi svet na planeti sve veća.

Izveštaj Deloitte centra za održivi napredak (DCSP), objavljen tokom prošlogodišnjeg sastanka Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, ukazuje da bi klimatske promene, ako se ne kontrolišu, mogle koštati globalnu ekonomiju 178 biliona dolara u narednih 50 godina, što čini otprilike smanjenje od 7,6 odsto svetskog BDP-a, bruto.

U pitanju su ogromne cifre koje većina građana, pa ni ekonomista, ne može da sagleda u svakodnevnoj ekonomiji u realnom vremenu. Ogromne su posledice izostanka tolike količine novca, a posebno ako se uzme u obzir da će neke države (po pravilu, one najsiromašnije) i u ovoj raspodeli izvući deblji kraj.

Važno je i pitanje – koje postavljaju mnogi kritičari ovakvih merenja od strane vrhunskih međunarodnih finansijskih i revizorskih organizacija – u kojoj meri se može verovati pomenutim procenama, imajući u vidu gomilu nepoznatih varijabli koje treba uneti u konačnu jednačinu? Drugim rečima, da li je korišćena metodologija uopšte pouzdana?

Postojanje klimatskih promena se ovih dana može utvrditi i golim okom, a naučnici su već decenijama složni da smo kao civilizacija krenuli opasnim putem. Klimatolozi ustanovljavaju promene po rastu temperature i učestalosti ekstremnih vremenskih nepogoda, biolozi po rapidnom uništavanju živog sveta, a ekonomisti po negativnom finansijskom impaktu velikih nepogoda – ceni infrastrukturnih popravki, iseljenja stanovništva, uništenja zasada i prekida u izvozu…

Kratkoročni gubitak je pritom lakše izmeriti od dugoročnog, dok je kreiranje prognoza posebno  nezahvalno jer one podrazumevaju i mnogobrojne kompjuterske simulacije.

Najveće zemlje-zagađivači na svetu su Kina, SAD, Indija, Rusija i Japan, tim redom. Od toga, prema podacima kojima raspolaže Svetska meteorološka organizacija, Kina “doprinosi” sa čak 30 odsto svih emisija štetnih gasova, a SAD sa 14 procenata.

Što se tiče najodgovornijih kompanija, veoma je zanimljivo istraživanje objavio Institut za klimatsku odgovornost (Climate Accountability Institute). U opsežnom prikupljanju informacija, od 1965. godine naovamo, Institut je došao do zaključka da je najveći krivac Saudi Aramco, a za njim Chevron i Gazprom.

Naravno, i za njima slede sve velike energetske kompanije, bez obzira da li se bave eksploatacijom nafte, uglja ili gasa.

Vođa istraživačkog tima Ričard Hid (Richard Heede) zaključuje da je u posmatranom periodu samo 20 kompanija doprinelo sa 35 odsto ukupno emitovanog ugljen-dioksida i metana širom sveta, odnosno sa ukupno 480 milijardi tona ekvivalenta ugljen-dioksida, i postavlja pitanje da li će neko iz njih zbog toga ikada i odgovarati.

Kada je već reč o odgovornosti, treba podsetiti i na pokrenuto pitanje “klimatske reparacije i kompenzacije”, koje su pokrenuli predstavnici zemalja u razvoju na sastanku COP27 u Egiptu u novembru.

Pojedine države su tražile neočekivano velike naknade od najvećih privreda na svetu kao otplatu štete zbog industrijalizacije u poslednjih 150 godina koja je dovela do ozbiljnih ekoloških i ekonomskih problema u okviru njihovih teritorijalnih granica.

Čuli su se i predlozi da se najsiromašnijim zemljama koje trpe najveću štetu uzrokovanu klimatskim nepogodama delimično otpišu spoljni dugovi kao deo reparacije.

Malo je verovatno da će do toga doći, no posledica sastanka COP27 bila je i osnivanje posebnog Mehanizma za finansiranje gubitaka i štete (LLDF), za pomoć ugroženim zemljama. Najbogatije države u suštini su se obavezale da će kroz ovu instituciju prikupljati pomoć za zemlje takozvanog “globalnog Juga” (Global South).  

Pročitajte i prvi deo našeg istraživanja: Srbija bi zbog klimatskih promena mogla da izgubi 15,5 milijardi dolara do 2040. godine