Da li Trampove ekonomske vratolomije već štete samoj Americi?

Donald Tramp (Donald Trump) je u svom uvodnom govoru nakon stupanja na funkciju predsednika SAD ponovio da je zemlja izgubila svoj „američki san“, ali da će ga on vratiti, veći i jači nego ikada pre. A onda je i pokazao kako to planira: nizom naglih poteza. Nije da je to bilo neočekivano za bilo koga ko je gledao njegovu predsedničku kampanju – on je i tamo najavljivao carine i da ima nameru da „na ovaj ili onaj način“ zaposedne trgovačke puteve (Panamski kanal), mineralne resurse ili da vrati proizvodnju u Ameriku, što je i najvažnija stavka, jer su razni „Homeri Simpsoni“ njegova ciljna grupa glasača – ne preterano talentovani, sasvim obični američki građani koji bi da nađu posao.

A onda je sve to postalo stvarnost i Tramp je uveo carine Kanadi, Meksiku, Kini, EU, zapretio je daljim eskalacijama, zapretio je Japanu i Južnoj Koreji, ukidao je carine, suspendovao ih, duplirao, sve u svemu – vodio je politiku kako on najbolje zna – cenjkanjem, pretnjama, blefiranjem i popuštanjem. Kao biznismen. Ali, to je iznenadilo ostatak sveta jer se političari uglavnom ne ponašaju tako.

Kada je Tramp pobedio na izborima u novembru, investitori i direktori firmi su ga bodrili i hvalili. Berzanski indeks S&P 500 je porastao za skoro četiri odsto u sedmici nakon predsedničkih izbora u iščekivanju da će novi predsednik „zapaliti lomaču birokratije i doneti velikodušno smanjenje poreza“, kako navode iz londonskog The Economista.

Kada je došao na vlast, usledila su brojna rezanja, Maskov DOGE je srezao gomilu radnih mesta i troškova, kao i finansiranja širom sveta, a još nije jasno koliki su tačni benefiti, dok su štete merljive – tako je pre neki dan naredio da se brojni otpušteni službenici savezne administracije vrate na svoja radna mesta jer je bez njih nastao haos.

Preti i da će ukinuti Ministarstvo obrazovanja, što je jedino radio Havijer Milei (Javier Milei) u Argentini. Deluje nezamislivo kolika bi šteta nastala od smene stručnjaka za nukleranu bezbednost ili nestanka celog ministarstva koje se brine o budućnosti nacije.

Što se tiče biznisa, stvari nisu tako ružičaste kao u novembru. Trampov način poslovanja sa carinama već su nazvali „Ros i Rejčel biznis model“, aludirajući na turbulentan odnos Rosa i Rejčel u seriji „Prijatelji“ koji se čas vole, čas ne vole. Nepredvidivost je nešto što tržišta definitivno ne vole – S&P je već izgubio svu dodatu vrednost koju je stekao u novembru.

Plan budžeta usvojen u Kongresu u februaru zadržava smanjenja poreza iz 2017, u prvom Trampovom mandatu, ali ih ne proširuje – iako nacionalni dug postaje veći za bilione dolara. U međuvremenu, Trampova obećanja oko carina vratila bi prosečnu efektivnu carinu na nivoe koji nisu viđeni od 1940-ih, kada je obim trgovine bio mnogo manji, tvrdi The Economist.

U vreme Bajdena i Harisove cene su počele da divljaju, kao i inflacija. Amerikance, naviknute na stabilnost cena i osetljive na inflaciju – mnogo više nego Evropljani, ovo je kosnulo veoma jako. Takođe, američka mala i srednja preduzeća su se nadala procvatu. Sada se oseća manjak entuzijazma i blaga depresija, a inflacija se i povećava, uprkos solidnom rastu ekonomije. Jednostavno, carine će učiniti stvari skupljima.

Ali Trampa to ne brine. On je obećao da će zaštititi oko dva miliona američkih farmera od konkurencije koju on smatra nefer, ali će to povećati cene proizvoda za 300 miliona Amerikanaca koji kupuju hranu.

Jasno je šta želi američki predsednik – da svi premeste svoju proizvodnju u SAD ili da plate carine. On želi reindustrijalizaciju Amerike – sprečavajući da roba uđe, ona će postati skuplja za Amerikance. I uvozna, ali i domaća jer će bez konkurencije domaći proizvođači moći da podignu cene.

Ipak, Tramp i računa na „početnu bol“ – jeste da će sve na početku biti lošije, ali će posle biti bolje, jer će carine naterati strance da presele proizvodnju u SAD i Amerikanci će imati više posla i više para, pa će lako platiti povećane cene. Evro je kao posledica svega već skočio.

Ova strategija je potpuno suprotna srpskoj strategiji jakog dinara i uvozničkog lobija – gde domaća proizvodnja pati i guši se zbog jeftine robe iz inostranstva. Građanima Srbije prija što imaju dostupniju robu iz uvoza, ali ne i to što nemaju gde dovoljno da zarade da bi je kupili.

Tramp ne želi taj scenario i nije obavezan da prati sporazume koje je potpisao, kao Srbija. On može da ih raskida. To u The Economistu nazivaju MAGAlomanija. Tramp će ispočetka veoma „zaboleti“ Amerikance (i ceo svet), ali ako bude dovoljno brz, kao što želi, uskoro će Amerikancima biti bolje. Mnogi ovu ekonomsku politiku protekcionizma nazivaju suludom i u sukobu s realnošću. Videćemo koliko bola mogu da izdrže Amerikanci.