Globalno zagrevanje i vazduha i… politike

Jedna od neobičnih posledica globalnog otopljenja je takozvana „bitka za Arktik“, koju smo uglavnom slušali proteklih godina u smislu ruskih pretenzija na određene grebene i slično. Malo se spominjalo i da je sa topljenjem leda Grenland u budućnosti možda u poziciji da bude rudarska velesila, a Trampova želja da ga „preuzme“ tokom prvog mandala nije preterano ozbiljno shvatana.

No, sa drugim Trampovim mandatom došli smo u situaciju da je predsednik SAD izgovorio nešto skandalozno za sve: osim preuzimanja Grenlanda „na ovaj ili onaj način“, više puta je predložio aneksiju Kanade kao „51. države“. Na stranu što je to faktografski nemoguće, jer je Kanada sama po sebi federacija i sastoji se od deset provincija i tri teritorije: ako bi i bilo „aneksije“, SAD bi morale da imaju 63 države, a tih novih 13 država bilo bi taman liberalni jezičak na vagi da se Republikanci nikada ne vrate u Belu kuću do 22. veka.

Problem je što se u Kanađanima probudio duh iz 1812. – duh nezavisnosti i otpora i „sasvim drugačijeg identiteta“ u odnosu na južnog suseda, što se u poslednjih šezdesetak godina prilično zagubilo. A onda su došle pretnje carinama, pa i same carine.

Koliko je loše za kanadsku ekonomiju to što je Donald Tramp ipak odlučio da prethodno suspendovane carine vrati „na sto“? Prvo, Tramp je „presložio“ i za vreme svog prvog mandata ekonomsku uniju zvanu NAFTA i „olabavio“ je, stvarajući USMCA, a sada je, carinama protiv Kanade i Meksika, efektivno „upucao u leđa“ i sopstveno čedo.

Prema Kanadskoj privrednoj komori, ove carine bi mogle dovesti ekonomiju u recesiju. Izveštaj objavljen u novembru 2024. procenjuje da će BDP Kanade tokom 2025. pasti za 1,8 odsto, pa čak i za 2,6 odsto u slučaju uzvratnog odgovora (što se i dešava), što bi svakog Kanađanina koštalo do 1.900 kanadskih dolara godišnje (meksički BDP bi tokom 2025. pao za čak četiri odsto).

Napravimo Ameriku ponovo industrijalizovanom

Ideja je, naravno, da se kanadski proizvodi učine dovoljno skupljima da budu manje atraktivni Amerikancima, te da oni „kupuju domaće“. Naravno, to je samo „prva lopta“ jer je cilj dalekosežniji: ideja je da se kanadski proizvođači nateraju da prebace proizvodnju u SAD, a takođe i da američki proizvođači počnu da vraćaju proizvodnju u SAD, da bi izbegli carine. Da se podsetimo, Tramp je uveo gotovo univerzalne carine od 25 odsto na sve osim nafte i energije iz Kanade, gde je ostavio „milostive“ carine od 10 odsto.

Kanada je uzvratila carinama na preko 20 milijardi američkih dolara vredan uvoz, sa tendencijom da se za tri nedelje počne cariniti američka roba u vrednosti čak 106 milijardi američkih dolara. Kanadski trgovački lanci su počeli sa brendiranjem robe javorovim listom da bi označili koja je roba kanadskog porekla još tokom februara, a ova kampanja „kupujte kanadsko“ bila je izuzetno uspešna. Guverner Ontarija je nedavno izjavio da je zapretio očajnom guverneru Kentakija da će burboni i viskiji biti toliko skupi u Kanadi da će biti neisplativi. I tako će biti sa mnogim drugim robama. Pitanje je da li će u turbulentnom procesu potrošačkih preferenci Amerika na kraju završiti 2029. godine industrijalizovanijom nego 2025.

Šta to donosi Amerikancima?

Šta to donosi Amerikancima? Definitivno, veće cena goriva i struje, jer je glavni snabdevač SAD naftom Alberta, a strujom provincija Ontario (75 centi po galonu bi bilo poskupljenje u slučaju benzina). Već velika inflacija u SAD nasleđena od postpandemijskih uslova iz Bajdenovog mandata će se povećati, a 91 odsto Kanađana želi da se uticaj SAD u trgovini smanji. Naravno, Tramp nikada ne pregovara tako kako se na prvi pogled čini, tako da osim re-industrijalizacije SAD još jedan od ciljeva koje je sebi zacrtao jeste i smanjenje prelazaka ilegalnih migranata iz Kanade u SAD i smanjenje šverca droge fentanil, koja je u Bajdenovo vreme postala doslovno uzrokom opioidne pandemije, što je Ameriku koštalo milijarde dolara gubitaka. Aneksija Kanade, je, naravno, skandalozni blef, kao i mnogo toga što Tramp radi, ali on je pre svega biznis pregovarač, a onda političar.

Šta to donosi Kanađanima?

Kanađani će, osim očiglednog imperativa da se oslone na sopstvene snage, morati da se oslone i na „nove drugare“. Prvo im pada na pamet „kolega“ iz ex-NAFTA – Meksiko, jer su Kanađani pružili veliku solidarnost i prema meksičkim proizvodima i dobavljačima. Očekuje se da „krnja NAFTA“ započne svoj (kolegijalni i solidarni) život. Zatim je tu, kod Kanađana, donedavno gotovo zaboravljena „imperijalna solidarnost“ – CANZUK, ili „Velika četvorka“ koja je pre sto godina, recimo 1925. vladala svetskom trgovinom kao dobro podešen stroj – dakle, Britanija, Australija i Novi Zeland, kao „braća po monarhiji“. S obzirom na davno ustrojene veze, i želju Ujedinjenog Kraljevstva da se i samo „mekše spusti“ posle noćne more zvane Brexit, ovo zvuči kao prirodna tendencija.

Ali, sada dolaze nešto teže stvari: premijer Trudo je svih ovih godina bio oličenje „progresivne“ ideologije: primanje miliona imigranata različitog kulturnog bekgraunda i „moralističkog“ ponašanja prema „nedovoljno demokratskim zemljama“. Primer za ovo prvo je da su Australija i Kanada dugo godina imale skoro isti broj stanovnika, a sada je razlika veoma evidentna (primer: 1976. godine Kanada je imala 23 miliona, Australija 14, da bi 2001. godine odnos u milionima bio 30:19, a danas je oko 40:26. Ovo je Kanadu uvuklo u stambenu krizu ogromnih razmera iz koje će novi premijer imati muku da je izvuče. Primer za ovo drugo je bilo drastično pogoršanje veza sa dve možda najdinamičnije svetske ekonomije: Kinom i Indijom – a sve iz političkih razloga i zbog kopiranja poteza južnog suseda. Traženje novih tržišta da bi se recesija ublažila ili izbegla zahtevaće mnogo diplomatije i „gorkih pilula“ prema zemljama BRICS-a i manje „popovanja“ o ljudskim pravima.

„Severna unija“?

I poslednje, ali možda i najšokantnije, je hipotetiziranje koje su u kanadskoj štampi preuzeli pobornici ideje „odvajanja od SAD“ koji su zaključili da je možda vreme da se Evropska unija preoblikuje, jer odavno nema pretenzije da zahvati celu Evropu (zemlje istoka Evrope, Turska, Rusija, Belorusija, Azerbejdžan… više i nemaju nameru da se priključe EU), i postaje sve više „skup država koje dele civilizacijske ideje“. A ako već nije geografska, već civilizacijska, zašto onda ne bi bila proširena i Kanadom? Londonski Economist je o ovome imao opsežan tekst, sugerišući da su ekonomije dve države komplementarne i da je možda „Severna unija“ budućnost liberalnog dela čovečanstva nesklonog carinama. A ako tu bude i Kanada, šta onda sprečava Australiju i sve ostale da se i one osete prozvanima?

Kamo dalje, rođače?

Sve u svemu, Kanada je dobila novog premijera, možda će posle izbora i njega promeniti, ali su njena uloga u svetu, postavke ekonomije, ekonomski put i sve što je znala od kraja Drugog svetskog rata do sada – sada sasvim drugačije. Biće zanimljivo gledati kako se ovaj „čvor“ oko „Severnog pitanja #1“ (postoji i ono #2, ali o njemu drugom prilikom) razvezuje. Ili zateže.

Dok ovo pričamo, Tramp razmatra recipročno uvođenje carina od čak 250 odsto na mlečne proizvode (Kanada ima takve carine za američke mlečne proizvode) i na drvnu građu, govoreći da „decenijama Kanada potkrada Ameriku“, kako prenosi CNN. Isti izvor navodi da je istog trenutka indeks Dow Jones pao za 300 poena ili 0,7 odsto, S&P 500 za 0,9 odsto, a Nasdaq za još 1,2 odsto. Mutna vremena su pred nama, a pred Kanadom, kao najbližim susedom Amerike, su najmutnija na svetu.