Kako su plate izgubile trku sa produktivnošću i troškovima života

U poslednjih četrdesetak godina globalna ekonomija beleži fascinantan rast produktivnosti – u nekim sektorima višestruko veći nego sedamdesetih. Tehnologija je eksplodirala, automatizacija je preuzela ogroman deo posla, radnici su postali efikasniji nego ikada. Međutim, čini se da je jedini koji je od toga stvarno profitirao – vlasnik kapitala.

Plate jesu rasle, ali simbolično i selektivno. Realne zarade u mnogim zemljama Zapada stagniraju ili čak padaju, dok troškovi života rastu. Dok prosečan radnik radi duže, koristi manje odmora i plaća više za stan, hranu i struju, njegovi realni izgledi za „američki san“ sve više blede. Društvena pokretljivost je usporena, srednja klasa se tanji, a ono što je nekad bio srednji sloj danas često znači život od plate do plate.

Gde je zapelo?

Odgovor je jednostavan i neugodan: u preraspodeli. Profit koji nastaje zahvaljujući većoj produktivnosti ne odlazi više proporcionalno radniku, već ostaje u džepovima kompanija i akcionara.

Koncept „trickle-down ekonomije“ – da bogatstvo koje se slije na vrh društvene piramide nekako „procuri“ i do osnove – pokazao se kao mit. Ili još gore – kao politička bajka za odrasle. U realnosti, kapital teži da se akumulira, a ne da curi.

Statistika je neumoljiva. U Americi je u periodu od 1979. godine do danas produktivnost rada porasla za više od 60 odsto, dok su realne plate prosečnog radnika jedva više za oko 15 procenata. U Britaniji je slična slika – rast BDP-a ne prati rast zarada, a klasne razlike postaju sve izraženije, i to ne samo u prihodima, već i u pristupu obrazovanju, zdravstvu, pa i osnovnim uslovima stanovanja.

Zapanjujuće je da se danas, uprkos tehnološkoj revoluciji, osećaj ekonomske sigurnosti smanjuje. Nekada je posao u fabrici, pošti ili železnici garantovao stabilan prihod i penziju. Danas i sa master diplomom i radom u digitalnom sektoru mnogi strepe od nenadanog otkaza, rasta kirije ili još jednog „troška iznenađenja“ u marketu. Privremeni ugovori, rad na projektima ili kao preduzetnik – sve su to simptomi sistema koji više ne nudi sigurnost, već stalni stres.

Ako je ekonomski kolač veći nego ikad, zašto je sve manje mrvica na tanjiru običnog čoveka?

Kod nas je tranzicija donela svoje posebne začine. Iako statistika voli da pokaže rast plata u nominalnim iznosima, građani Srbije to teško osete u pekari, na pumpi ili prilikom plaćanja računa za grejanje. Prosečna plata raste, ali inflacija, troškovi stanovanja i hrane rastu brže.

Povratak socijalne ravnoteže?

U poslednje vreme sve češće se čuju zahtevi za promenu modela: od jačanja sindikata, preko zahteva za univerzalnim osnovnim dohotkom, pa do zakona koji bi ograničili razlike u platama između najviših i najnižih u kompanijama.

U Sjedinjenim Američkim Državama radnici Amazona i Starbucksa sve češće dižu glas, a u Evropi sindikalni protesti postaju svakodnevica.

Nemanja Antić, ekonomski analitičar, kaže za Biznis.rs da kriva realnih nadnica, koja raste sporije od krive potrošnje, zavisi od države do države. On tvrdi da je u našem delu sveta zaista činjenica da je rast realnih plata sporiji od rasta inflacije.

„Jedan od razloga zbog kojih troškovi rastu brže od realne nadnica jeste sama priroda kapitalizma koji podstiče divergentne procese. To znači da su bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Praktično se ogromna količina uticaja i novca akumulira kroz medije, bankarstvo, fondove… pre svega na američkom Volstritu, ali i u Evropskoj uniji. Sve to ide iz prirasta vrednosti, ali često i iz preraspodele nižih i srednjih dohodaka. Prosto, kapitalizam ima tu jednu inherentnu manu da povećava siromaštvo u relativnom smislu, ali i bogatstvo na drugoj strani. Ali tome nije kriv sam kapitalizam, i mi ljudi kao takvi smo doprineli tome“, ocenjuje Antić.

On dodaje da poseban udar osećaju Evropa i SAD, zato što su radnici u Aziji i Latinskoj Americi mnogo produktivniji u određenim sektorima i postali su superiorni na nekim pozicijama, pa je deo novca i vrednosti zarada otišao tamo.

„Radna snaga koja je ostala u Americi i Evropi ne može da se trka sa njima i onda kada se to ‘prespoji’ kroz tokove novca, trgovinu i međunarodne odnose imate situaciju da određeni ljudi osećaju da su ranije živeli mnogo bolje nego danas“, naglašava Antić.

Pitanje je da li je moguće vratiti duha iz boce – onu ekonomsku logiku gde je rad isplativ, a plata dovoljna za dostojanstven život. Jer ako se rad ne isplati, a život postaje preskup, onda više ne govorimo o ekonomskom izazovu, već o društvenoj krizi.