Kineska ekonomija između izvozne zavisnosti i ambicije „Designed in China“

Kina je još 2015. godine postavila pred sebe ambiciozan zadatak: da umesto najveće svetske fabrike postane najveći globalni projektant i pronalazač novih stvari. Dakle, da se umesto “Made in China” brendira sloganom “Designed in China”. Uz to, prošle godine je doneta rezolutna odluka da se “na ovaj ili onaj način” održi tempo privrednog rasta od pet odsto BDP-a, uprkos jasnim naznakama da će novi američki predsednik Donald Tramp (Trump) „napasti” Kinu carinama i pokušati da natera druge zemlje da zamene trgovinu sa Kinom trgovinom sa Amerikom.

Šta danas, pet meseci u 2025. godini i deset godina posle „desetoletke“, znamo o uspesima Kine u ostvarenju ovih planova?

Iako je kineska ekonomija dugo slovila za motor globalnog rasta, poslednjih godina suočava se sa nizom izazova koji ugrožavaju ostvarenje ambiciozno postavljenih ciljeva. Zvanični cilj rasta za 2025. godinu iznosi oko pet odsto, što je – iako skromnije od dvocifrenih stopa iz prethodnih decenija – i dalje visoka meta s obzirom na okolnosti: usporavanje nekretninskog sektora, demografski pad, trgovinske tenzije sa SAD, ali i slabljenje domaće potrošnje.

Kineske vlasti planiraju novu rundu fiskalnih podsticaja, pre svega kroz velika javna ulaganja u infrastrukturu, uključujući železnicu, energetski sektor i digitalne mreže. Lokalnim vlastima je omogućeno veće zaduživanje putem specijalnih obveznica koje se usmeravaju u projekte sa „dugoročnim efektima na rast“. Cilj je pokrenuti investicioni ciklus koji će stvoriti radna mesta i podržati unutrašnju tražnju.

U svetlu geopolitičkih pritisaka i ograničenja pristupa stranim tehnologijama, Kina ubrzano razvija domaće kapacitete u sektorima poput veštačke inteligencije, čipova, obnovljivih izvora energije i električnih vozila. Planirani su dodatni podsticaji za istraživanje i razvoj, ali i poreske olakšice za visokotehnološke kompanije.

Ovaj pristup predstavlja deo šire strategije ekonomske samodovoljnosti poznate kao „dupli cirkulacioni model“ (dual circulation), koji jača domaće lance snabdevanja.

Kineska centralna banka koristi niz mera kako bi podstakla kreditiranje – uključujući snižavanje kamatnih stopa i olakšavanje uslova za zaduživanje malih i srednjih preduzeća. Oprez ipak ostaje prisutan jer preveliko popuštanje nosi rizike po finansijsku stabilnost, posebno u kontekstu krize u nekretninskom sektoru, gde su mnogi veliki preduzimači prezaduženi.

Najveća slabost kineskog oporavka ostaje slaba domaća potrošnja. Iako su ukinute pandemijske mere, oprez kod potrošača i dalje je prisutan, uz rastuću nezaposlenost među mladima i nesigurnost u pogledu budućih prihoda. Država pokušava da stimuliše potrošnju kroz subvencije za kupovinu automobila i bele tehnike, kao i reforme sistema socijalne zaštite, ali poverenje građana još nije vraćeno.

Aleksandar Mitić, naučni saradnik u Centru za Pojas i put pri Institutu za međunarodnu politiku i privredu, kaže za Biznis.rs da je Kina nakon iskustva sa prvom administracijom Donalda Trampa, te administracijom Džozefa Bajdena, „rekalibrirala svoju ‘veliku strategiju’, uključujući spoljnopolitičku i ekonomsku, kako bi se pripremila za Trampov povratak u Belu kuću“.

„Uprkos carinskom ratu iz prvog Trampovog mandata, Peking je bio nezadovoljan Bajdenovim pristupom koji je uključivao ne samo nastavak dotadašnih mera ograničenja, već je imao i naglašen ideološko-bezbednosni anti-kineski pristup. To je uključivalo i stvaranje bezbednosno-ekonomskih mini-alijansi protiv Pekinga u Aziji/Pacifiku – formiranje AUKUS-a i CHIP4, jačanje QUAD-a. Uz to, Bajden je forsirao narativ o borbi ‘demokrata protiv autokrata’ i pokušavao da napravi ‘alijansu demokratija’. Sa ponovnim dolaskom Trampa fokus na borbu protiv ‘iliberalizma’ je smanjen, a bezbednosni aspekt makar privremeno stavljen u drugi plan. Tramp je, očekivano, ponovo posegao za carinama, suštinski prevashodno targetiranim prema Kini, što je Peking i očekivao i pripremao se tokom 2024. godine, i zato je bio u mogućnosti da odmah uzvrati nakon 20. januara“, ocenjuje Mitić.

S druge strane, Kina je – nakon što je uspela da, pomalo neočekivano, ostvari rast od pet procenata u 2024. godini, tokom tradicionalne „Dve sesije“ početkom marta ponovo sebi postavila sebi isti cilj, navodi naš sagovornik.

„Takav potez je od početka izgledao veoma ambiciozno, s obzirom na način na koji je Kina uspela da dođe do pet odsto u 2024. godini, a u kontekstu tada već najavljenih novih Trampovih carina. Naime, tokom prošle godine ključnu razliku je napravio ogroman rast u kineskom izvozu koji je činio 30,3 odsto rasta BDP-a, u odnosu na minus 11,4 odsto u 2023. godini. Opet, unutrašnja potrošnja je pala sa udela od 82,5 odsto u 2023. godini na 44,5 procenta u 2024. S obzirom na uvedene carine, očekuje se uticaj i na ukupan rast BDP-a i na udeo izvoza“, zaključuje Aleksandar Mitić.

Ima li onda nade, s obzirom na sve ove faktore?

„Ono što ohrabruje Peking je rast BDP-a od 5,4 procenta u prvom kvartalu 2025. godine, nastavljajući trend snažnog izvoza iz 2024, uključujući rast izvoza u martu 2025. godine od 12,4 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine. Veliko je pitanje da li će ovakav rast izvoza da se nastavi i nakon novog talasa carina. Većina zapadnih stručnjaka smatra da Kina neće uspeti da dostigne planiranih pet odsto rasta“, napominje naučni saradnik u Centru za Pojas i put.

Takođe, Kina je već 2024. godine pokazala da ima spremne mere za stimulaciju, kako izvoza tako i unutrašnje potrošnje, koja je posebno važna kao moguć rezervoar rasta, a s obzirom na činjenicu da su depoziti građana u kineskim bankama krajem 2024. godine bili za 13 odsto veći od samog BDP Kine, kaže Mitić.

„To znači, prema kineskim stručnjacima, da bi potrošnja svega deset odsto depozita značila 11 odsto rasta BDP-a, što bi predstavljalo više od bilo kog mogućeg državnog programa stimulacija“, ističe naš sagovornik.

Međutim, on zaključuje da je – bez obzira na ostvarenje ovogodišnje planirane stope rasta BDP-a – nakon nekoliko godina pesimizma uslovljenih pandemijom Covid-19 i krizom tržišta nekretnina „ponovo pokrenut trend optimizma kada je u pitanju kineska ekonomija, pogotovu u svetlu tehnološkog napretka, sa Deepseek-om kao simbolom, kao i zbog sve veće važnosti retkih zemnih minerala, čijim procesuiranjem Kina dominira na globalnom nivou“.

Na putu ka „Designed in China“ – šta je (ne)uspelo?

Još 2015. godine Kina je lansirala ambicioznu strategiju pod nazivom „Made in China 2025“, sa ciljem da postane globalni lider u deset ključnih sektora koji čine osnovu ekonomije budućnosti. Među tim oblastima nalazili su se napredna robotika, veštačka inteligencija, biomedicina, proizvodnja čipova, vazduhoplovna industrija i energetski efikasna vozila.

Plan je predviđao da Kina postepeno smanji zavisnost od uvoza u visokotehnološkim sektorima i izgradi sopstvene kapacitete za inovacije i globalnu konkurentnost.

Međutim, iako su ostvareni značajni pomaci u nekim oblastima, poput električnih vozila, 5G tehnologije i veštačke inteligencije, u većini drugih Kina je ostala u zaostatku za razvijenim zemljama, naročito SAD i Japanom. Poseban problem predstavlja sektor poluprovodnika (čipova), gde su američke sankcije i ograničenja na uvoz naprednih tehnologija ozbiljno poremetili kineske ambicije. Iako se ulažu ogromna sredstva, tehnološki jaz još nije premošćen.

Slično važi i za avio-industriju, gde domaći proizvođači poput COMAC-a još nisu uspeli da ozbiljnije ugroze dominantne pozicije Boeinga i Airbusa.

Šta je sledeće u „savršenoj oluji“ koja je zadesila Kinu?

Ostvarenje rasta od pet odsto za Kinu u 2025. godini neće biti lak zadatak. Ipak, kombinacijom ciljane državne intervencije, podrške strateškim sektorima i diverzifikacije spoljnotrgovinskih veza, Peking nastoji da izbegne dublje usporavanje.

Iako su izazovi brojni, kineski model i dalje pokazuje visok stepen prilagodljivosti – što ostaje glavni adut u borbi za održivi rast.

Uprkos neuspesima, „Made in China 2025“ ostaje temelj dugoročnog ekonomskog kursa koji Peking i dalje sprovodi, ali sada pod diskretnijim nazivima i kroz decentralizovane planove razvoja strateških industrija. U tom kontekstu, današnja borba za rast od pet odsto nije samo kratkoročna ekonomska misija, već i deo šire vizije o redefinisanju kineskog mesta u globalnoj podeli rada.