Maroko se vraća na svetsku scenu – fudbal, vozovi i geopolitička šahovska tabla

Nešto se menja na zapadu Afrike. Naime, u poslednjih godinu dana došlo je do ogromne promene geopolitičkog uticaja i statusa Maroka. Prvo su Abrahamskim sporazumima potpisanim sa Izraelom uspostavili diplomatske odnose sa jevrejskom državom, a zatim su prošle godine Francuska i Španija, posle dugo vremena tvrdokornog stava da je Zapadna Sahara teritorija u kojoj moraju odlučiti Ujedinjene nacije, priznale da je ta regija autonomna pokrajina Maroka i da je najbolje da ova zemlja njome upravlja.

Odjednom su se slile investicije i u Maroko, ali i u Zapadnu Saharu, koja je bila „zabranjena zona“ za investicije decenijama – poput palestinske Zapadne obale pod kontrolom Izraela. Maroko je napravio brzu prugu, a takođe sa Španijom i Portugalom organizuje Svetsko prvenstvo u fudbalu 2030.

Stoga, ako ste poslednji put čuli za Maroko kada je u Kataru pobedio Španiju i Portugal na Svetskom prvenstvu u fudbalu – vreme je da ga opet upišete na kartu sveta. Ne zbog fudbala, iako će ga 2030. ponovo igrati pred domaćom publikom, već zbog mnogo ozbiljnije stvari: Maroko je tiho, ali odlučno postao nova tačka geopolitičkog i investicionog uspona Severne Afrike.

Dakle, sve je počelo „Abrahamskim sporazumima“, serijom diplomatskih dogovora koje su UAE, Bahrein, Sudan i Maroko potpisali sa Izraelom, uz posredovanje Sjedinjenih Američkih Država. Maroko je tada obnovio diplomatske odnose sa Tel Avivom, a zauzvrat dobio implicitnu podršku Amerike za svoj stav da je Zapadna Sahara deo njegove teritorije. I to je bio tek početak priče o Zapadnoj Sahari, za koju će se ispostaviti da je ključ cele priče.

Dugogodišnja “zamrznuta teritorija”, koju je UN tretirao kao nerešen status, naglo je postala legitimna meta investicija. Kada su prošle godine i Francuska i Španija, donedavni „branitelji međunarodnog prava“, odlučile da priznaju autonomiju Zapadne Sahare u okviru Maroka kao „najrealniji kompromis“, situacija se naglo promenila. Nafta i fosfati više nisu bili „zabranjena roba“, a Dahla i El Ajun su od „gradova duhova“ i meta tek povremenih turista i surfera, postali centri pažnje evropskih i zalivskih investicionih fondova.

Maroko je u međuvremenu postao prva afrička zemlja sa brzom prugom (LGV Al Boraq), koja spaja Tanger i Kazablanku brzinom od 320 km/h. Sledeća etapa ide još južnije, što više ne izgleda kao avantura, već kao logičan razvoj situacije – naročito ako znamo da će za pet godina fudbalski spektakl biti organizovan zajedno sa Španijom i Portugalom.

Ono što je Maroko uspeo jeste da svoje geopolitičke karte veže za konkretne infrastrukturne projekte. Dok druge zemlje pričaju o strateškom značaju, Maroko gradi pruge, aerodrome i luke.

Zapadna Sahara – od tamne do svetle tačke na mapi

Donedavno je Zapadna Sahara za sve ozbiljne investitore bila „crvena zastavica”. Iako bogata fosfatima, ribom i potencijalom za obnovljive izvore energije (vetar i sunce), malo ko se usuđivao da uloži u regiju čiji status zvanično još nije rešen.

Ali novac ne voli vakuum. Od trenutka kada su evropske sile prešle sa neutralnosti na pragmatičnost, Zapadna Sahara je postala „nova destinacija“ za sve koji žele biti prvi na terenu – od logističkih centara, preko agrobiznisa do zelene energije.

Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, kaže za Biznis.rs da Maroko svojim geopolitičkim izborima ostvaruje interese koje nije mogao decenijama.

„Atraktivnost u pogledu ulaganja je, pre svega, kontramera da se migranti iz Sahela uposle na svom kontinentu. Ovo odražava novi pristup da se problemi rešavaju kroz upravljanje krizama na njihovom izvoru. Jaka ekonomija partnera EU na severu Afrike omogućice asporpciju migranata i osnažiti sposobnost tih zemalja da se nose sa ovim izazovom”, objašnjava Obradović.

Maroko je, za razliku od mnogih zemalja koje su večno zaglavljene između kolonijalne prošlosti i globalne periferije, odlučio da preuzme inicijativu. U partnerstvu sa državama Persijskog zaliva, koje više ne gledaju na Afriku kao na kontinent za humanitarnu pomoć, već kao tržište i saveznički prostor, Rabat gura sopstveni narativ: mi smo vrata Afrike, mi smo deo Mediterana, i mi želimo mesto za stolom.

I da, Maroko je postao jedina afrička zemlja čije ime stoji uz Španiju i Portugal kao domaćin Svetskog prvenstva 2030. godine. To nije samo sportska, već i geopolitička poruka: Maroko više nije „margina Evrope“, već njen južni prag.

U vreme kada mnoge balkanske zemlje i dalje raspravljaju da li se treba okrenuti Istoku ili Zapadu, Maroko pokazuje treći put – stratešku autonomiju povezanu sa konkretnim infrastrukturnim i energetskim planovima. Ako imate jasnu viziju, savezništva ne znače zavisnost, već priliku za stabilnost i razvoj, smatraju Marokanci. Posebno ako ste „predziđe“ Evrope, kao što je to i Balkan. Možda je ekonomska strategija Maroka putokaz i za druge.

U svetu koji traži nova tržišta, stabilne partnere i strateški značajne lokacije za upravljanje krizama, Maroko se nametnuo kao regionalni centar. I dok se drugi kolebaju, on gradi, potpisuje sporazume, otvara granice i postavlja se kao ključni igrač Severne Afrike, a možda i šire.