Može li striming industrija vratiti muzičku scenu u „normalno stanje“?

Proteklih dana svet je obišla informacija da je muzički striming gigant Spotify platio rekordnu sumu na ime tantijema autorima pesama koje se nalaze na njegovoj platformi – čak 10 milijardi dolara. Ova suma je čak deset puta veća od isplaćene 2014, a skoro za trećinu veća od one iz 2024, koja je iznosila 7,7 milijardi dolara.

Ali, da li je u pitanju samo rast industrije ili je Spotify krenuo da isplaćuje „pravednije“? I koji je uticaj striminga na muzičku industriju, odnosno – da li bi pravednije isplate tantijema poboljšale stanje na sceni?

Muzička industrija je pretrpela značajnu transformaciju u poslednje dve decenije, uz rast platformi za striming kao što su Spotify, Apple Music i YouTube Music koji su preoblikovali način na koji se muzika stvara, distribuira i konzumira. Ove platforme su revolucionizovale pristup muzici, dajući slušaocima trenutni pristup milionima pesama koje su preko noći postale nadohvat ruke. Ali kakav su uticaj oni imali na muzičare, izdavačke kuće i industriju u celini?

Naravno, ushićenje koje je usledilo kada ste mogli videti ili čuti davno zaboravljene pesme na YouTube-u nije se 2007. i 2008. moglo meriti ni sa čim! Pristup muzici je demokratizovan, a geografska lokacija više nije imala nikakav uticaj, kao ni cena ni dostupnost fizičkog nosača zvuka. Korisnici su bili oduševljeni, jer su dobili besplatan pristup ogromnim količinama pesama, odnosno po ceni koju plaćaju za internet priključak. Ali, ubrzo su shvatili da to i nije tako dobro.

Elem, prednosti su bile globalni pristup, mogućnost istraživanja i otkrivanja novih autora i žanrova, mogućnost da se izaberu samo najveći hitovi, uz ignorisanje „manje bitnih“ pesama, a takođe i podrška velikih izdavačkih kuća nije bila esencijalna, odnosno samizdat je dobio na zamahu.

Iako je striming učinio muziku dostupnijom fanovima, takođe je uveo značajne promene u način na koji umetnici zarađuju novac od svoje muzike. Tradicionalno, muzičari su se oslanjali na prodaju albuma, ulaznice za koncerte i robu kao svoj primarni izvor prihoda. Striming platforme su, međutim, promenile ovaj model prebacivanjem prihoda na plaćanja po strimu.

Ovo je donelo neke veoma negativne posledice po umetnike: prosečna isplata po strimu na platformama kao što je Spotify često je manja od jednog centa. I to značajno manje. Spotify, Apple Music i Deezer plaćaju od 0,003 do 0,005 dolara po jednom strimu, a to je 0,3 do 0,5 centi.

Muzičarima je za zaradu od jednog dolara potrebno da imaju 200 do 300 strimova, odnosno da bi zaradili 10.000 dolara potrebno je od dva do tri miliona strimova, što je, muzički gledano, ogroman uspeh – to je stvaranje ozbiljnog hita za koji su se 80-ih i 90-ih godina zarađivale ozbiljne pare.

Anketa Ivors Academy i Sindikata muzičara iz 2020. pokazala je da je 82 odsto ispitanika zaradilo manje od 200 funti od striminga tokom cele 2019. Parlamentarna istraga o strimingu dovela je do šokantnijih otkrića: nominovana za nagradu Merkjuri, Nadine Shah, rekla je da njeni prihodi od striminga ne pokrivaju stanarinu, dok je Fiona Bevan Fiona Bevan rekla da je zaradila samo 100 funti od zajedničkog pisanja hit pesme sa albuma Disco, od Kylie Minogue, koja je završila na prvom mestu.

Druga stvar je postojanje algoritama koji korisnicima stalno nude izbor nalik onome što su već slušali – i na taj način se stvara žanrovski „mehur” iz koga se ne izlazi, što smanjuje mogućnost proboja: korisnici izloženi samo uskom opsegu muzike na osnovu njihovih preferencija. Algoritmi su veoma „falični” na svim striming platformama. Ono što je negativna strana jedne pozitivne strane, je to da je konkurencija povećana, zbog demokratizacije i svedostupnosti muzike. Ali, zbog toga slušaoci imaju sve kraću pažnju.

Nezavisnost bez kontrole izdavačkih kuća postala je veoma dobra reperkusija striminga, uz neometan pristup publici. Ali, zbog male vidljivosti i ovo postaje „plivanje u mutnom”. I onda se muzičari okreću stvarima koje su naplative: nosači zvuka nisu, striming nije, ali koncerti jesu – te se festivali množe kao pečurke posle kiše, što opet omogućava da se ostvare turističke posete.

Prema Gallowglassu, 26 odsto odraslih Britanaca je prošle godine posetilo bar jedan muzički festival. Samo u Holandiji ima 1.236 muzičkih festivala godišnje, a njihov broj je u 2024. u odnosu na 2023. porastao za 2,3 procenta, prema podacima Statiste. Prema Cognitive Market Research, globalno tržište muzičkih festivala je procenjeno na 2,1582 milijardi dolara u 2024. i očekuje se da će rasti sa CAGR od 24 odsto od 2024. do 2031. godine. U celoj toj „hrpi novca”, nađe se i za muzičare.

Druga stvar na kojoj muzičari danas zarađuju jeste „merch”, odnosno „suvenirska roba”. Nju je moguće lako i direktno naplatiti na koncertima. Tako se ipak ostvaruje neki novac koji ostavlja u životu ogroman broj manjih izvođača.

A da li bi to moglo da se promeni fer pristupom, odnosno isplatama autorima za strimovanje? Pojavljuju se nove plaftorme, kao što je Sonstream. Prema svedočenju muzičarke Miri, koja je jedna od miliona malih i nezavisnih muzičara u svetu koji čine više od četiri petine autora muzike, ona je zaradila 44,30 funti za nedelju dana od svega 1.772 strima svoje muzike, što je ocenjeno kao zadovoljavajuće (klasična zarada bi bila oko pet funti).

Sonstream naplaćuje slušaocima oko 3,5 centa po reprodukciji pesme, a 2,7 centi ide direktno nosiocu prava. Resonate sa sedištem u Berlinu ima pionirski pristup strimovanju po modelu „stream-to-own”: naplaćuje slušaocima prvih devet puštanja jedne pesme, a cena iznosi prosečnu cenu preuzimanja. Nakon toga korisnici poseduju numeru i imaju neograničeno reprodukcije, prenosi The Guardian. Audius iz San Fransiska naplaćuje deset odsto za usluge strimovanja, dok 90 odsto daje autorima. Veličina “kataloga” je ograničavajući faktor.

Ali, postoje i platforme poput Deezera koje daju više muzičarima primenjujući pretplatu samo na ono što korisnik zaista sluša: takozvani „user-centric model”. Ono što su slušaoci uplatili kao pretplatu ide tačno onim muzičarima koji su slušani, a ne svima. Ovo daje značajne benefite muzičarima, a i slušaoci su „za“, više od dve trećine njih.

Sa druge strane, postoji i opcija povećanja pretplate, a tu su slušaoci jasno podeljeni na pola već godinama. I ovde imamo jednu mrtvu petlju, gde bi slušaoci više raznovrsne muzike i novih izvođača, ali ne bi da oni sami to plate.

Ko bi to onda mogao platiti? Pa, striming platforme. Spotify je prijavio više od milijardu evra dobiti za 2024. godinu (1,138 milijardi dolara), što znači da bi komotno mogao da poveća isplate muzičarima, da protifira, zaštiti broj slušalaca i njihov džep, ali i motiviše ostanak manjih muzičara “u igri”. Ili da se malo povećaju pretplate, primeni više „user-centric model“ i da se platforme odreknu dela prihoda? Da bi kasnije zaradile više, bujanjem novih autora i pesama?

Stejkholdera je puno, slušaoci su nezadovoljni, kao i muzičari, scena opada, a platforme ne žele da se odreknu novca. Možda će se sve to uskoro promeniti, pod pritiskom tržišta. A to bi donelo novi procvat kreativnosti koji nam već duže nedostaje.