Za podizanje uspešnog istraživačkog centra potreban budžet od milion dolara

“Postoje različiti modeli rada. Neki ljudi će patentirati ideje, neki će ih otvoriti bilo kome. Po mom mišljenju, uloga univerziteta je da otvori stvari”, kaže Borivoje Nikolić, profesor elektrotehnike i računarstva na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji, naglašavajući da je poenta patenta da zaštiti ideju ukoliko neko želi da je realizuje.

Prema njegovim rečima, svaki patent u istraživačkim centrima Univerziteta Berkli (Berkeley) kreira se kao “open source”, odnosno sa izvornim kodom dostupnim svim licenciranim vlasnicima, koji ga potom mogu menjati i poboljšavati. Profesor Nikolić u razgovoru za Biznis.rs ocenjuje da nema smisla patentirati nešto kako bi se sprečio neko drugi da to realizuje.

“To se radi zato što kompanije insistiraju na tome i mogu to da dobiju od nekih univerziteta, ali za nas je to barijera. Mnogo je bolje postaviti problem tako da se radi otvoreno i da se priča sa svima”, navodi naš sagovornik.

Sa profesorom Nikolićem razgovarali smo na regionalnoj konferenciji o inovacijama i inovacionom preduzetništvu SPLET Tech, koja je u sredu održana u beogradskoj MTS dvorani. Ovaj događaj okupio je preduzetnike, profesore, studente i stručnjake iz oblasti tehnologije i inovacija, a organizovala su ga dva projekta koje podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) – “Preduzmi ideju”, koji sprovodi Inicijativa “Digitalna Srbija”, i “Srbija inovira”, koji realizuje ICT Hub.

Profesor Borivoje Nikolić je u uvodnom delu konferencije govorio na temu „Kako podići uspešan istraživački centar?“, predočavajući slušaocima iskustva koja je od devedesetih godina sticao na univerzitetu poznatom po sportovima, dobitnicima Nobelove nagrade i važnim otkrićima u oblasti hemije.

Citirajući svog kolegu profesora sa Univerziteta u Kaliforniji Dejvida Patersona (David Patterson), čija je specijalnost računarska arhitektura, Nikolić je naveo osam “loših zapovesti” za podizanje istraživačkog centra, naglasivši potom važnost prototipa u čitavom procesu.

Kako kaže, da bi se realizovao ovakav projekat potrebno je dve godine ranije odabrati teme i formirati tim. Projekti istraživačkih centara traju oko pet godina, a za plate administrativnog osoblja, administratora sistema, programera i ostalih učesnika potreban je budžet od oko milion dolara.

Upitan na koje načine bi akademska zajednica mogla da utiče na privredu on ističe da je primetan nedostatak inženjera u svetu, naročito hardverskih inženjera, koje je teže obrazovati od drugih. Navodi da je to među najvažnijim stavkama za sve državne inicijative, posebno u velikim ekonomijama kao što su Japan i Sjedinjene Američke Države, u kojima se novac ulaže u razvoj radne snage (eng. workforce development).

Kada je u pitanju razvoj tehnologije, profesor Nikolić u razgovoru za Biznis.rs napominje da je važno posmatrati šta rade velike kompanije, posebno uzimajući u obzir hardverski inženjering.

“Velike kompanije prave svoje čipove, odnosno integrisana kola, i to rade iz dva razloga. Prvo, tehnologija proizvodnje usporava proces skaliranja. Recimo, tranzistori ne postaju manji istim tempom kao što su nekada postajali. Drugo, sve je ograničeno potrošnjom energije”, objašnjava on.

Prema njegovim rečima, da bi se dobile poboljšane performanse, treba raditi nešto drugačije.

“Mora da bude napravljen hardver ili čip tako da bude specijalizovan za problem koji rešava. To je najbolje demonstrirano na onome što je Apple uradio sa novom serijom AIM čipova, koji su različiti od generalnih čipova koje proizvodi Intel. Nisu bolji u svemu, ali su bolji u onome što interesuje korisnika i to je ta domain specijalizacija”, kaže Nikolić i dodaje da osim kompanije Apple to rade i Google, Amazon, Microsoft, Facebook (Meta).

“To pokazuje smernicu kuda ide industrija. Za to su potrebne otvorenije (računarske) arhitekture i načini da se sve to pravi za razumnije pare”, zaključuje profesor Nikolić.