Zemlje BRIKS-a okupila zajednička sudbina

Boris Begović, doktor ekonomije i redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji, kaže u razgovoru za Biznis.rs da je za Sjedinjene Američke Države (SAD) i Evropsku uniju priroritet obuzdavanje inflacije, zbog čega će kamatne stope centralnih banaka neko vreme ostati visoke. Kada je reč o Kini, on ocenjuje da se usporavanje tamošnjeg privrednog rasta nije dogodilo slučajno, kao i da to nije kratkoročno.

Što se tiče zapadnih sankcija prema Rusiji, naš sagovornik navodi da manje štete od njih trpi Evropa, a veće Rusija, ali da se svi prilagođavaju novim okolnostima dok, prema njegovim rečima, stvaranje nove rezervne svetske valute pod okriljem zemalja BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) za sada nije izgledno.

(Razgovor sa profesorom Begovićem vođen je početkom oktobra, pre napada Hamasa na Izrael.)

Nedavno je u Južnoj Africi održan samit BRIKS-a. Kako vidite njegove političke i ekonomske domete, uticaj i posledice?

– Treba imati na umu da je BRIKS iznad svega politički forum, tako da su ključni njegovi politički dometi. A njih treba sagledati imajući u vidu da se zemlje BRIKS-a nisu okupile zbog zajedničkih ekonomskih interesa, već zbog zajedničke sudbine. One ne spadaju u visokorazvijene zemlje, ne pripadaju zapadnom svetu, i traže mesto pod svetskim političkim i ekonomskim suncem, a uz to, uglavnom, veoma brzo ekonomski napreduju. BRIKS je heterogena grupacija, njegovi osnivači su veoma različite zemlje, različitih političkih i ekonomskih institucija, od demokratija do autoritarnih, čak i diktatorskih režima. Prijemom novih članica ta heterogenost samo će se uvećati, naročito imajući u vidu da je među novim članicama, koje će se pridružiti grupi 1. januara 2024. godine, samo jedna zemlja sa funkcionalnim demokratskim sistemom (Argentina), a tu je i jedna od najstrašnijih diktatura današnjice (Saudijska Arabija).

Širenje BRIKS-a bila je ključna tema ovogodišnjeg samita i osnovni spor na njemu. Kina i Rusija bile su za širenje, kako bi se u novom kinesko-američkom hladnom ratu ojačala antiamerička pozicija grupacije, primanjem zemalja poput Irana, dok bi Rusija, ako ne dobila nove saveznike, ono umanjila broj neprijateljski nastrojenih zemalja. Nasuprot tome, Brazil i Indija nisu bile blagonaklone prema širenju, jer nisu želele da zaoštravaju odnose sa SAD i zaziru od vodeće uloge Kine u BRIKS-u. Zanimljivo je da se kineski predsednik, iako prisutan, nije obratio skupu, a ruski predsednik uopšte nije došao na samit.

Što se ekonomskih tema tiče, ništa nije bilo vredno pomena, budući da se sve svelo na retoriku protiv američkog dolara kao rezervne svetske valute, uz propagandni nastup u pogledu formiranja zajedničke valute BRIKS-a. Formiranje zajedničke valute, to jest monetarne unije, dugotrajan je, ozbiljan i mukotrpan posao, sa neizvesnim rezultatima. Ko ne veruje, neka pita Evropljane. A neka valuta stiče status transakcionog i investicionog sredstva u zavisnosti od toga koliko poslovni svet ima poverenja u nju, naročito u pogledu toga koliko je se lako, ako zatreba, mogu osloboditi. Američki dolar je svako spreman da primi, pa je zato dolar rezervna svetska valuta. I mnogo će vode proteći dok mu se ne pojavi konkurent, bez obzira na to koliko je žestoka retorika protiv njega.

U septembru su održani mnogi sastanci centralnih banaka, uključujući američke Federalne rezerve (Fed) i Evropsku centralnu banku (ECB). Kada bi mogao da bude kraj politike podizanja kamatnih stopa?

– Američki Fed se odlučio da ne menja kamatne stope, to jest da zadrži postojeće visoke kamate (od 5,25 do 5,5 odsto), najviše u poslednjih dvadesetak godina. U saopštenju se naglašava „budnost prema riziku inflacije“, što nagoveštava da će kamatne stope biti visoke i tokom sledeće godine. Evropska centralna banka je u septembru podigla kamate za 25 baznih poena, ali su one i dalje nešto niže od američkih (za 100 baznih poena), uz jasnu poruku da se uskoro ne može očekivati njihovo snižavanje. Očigledno je da se rizik inflacije ozbiljno prati i razmatra na obe strane Atlantika, pa će kamatne stope ostati visoke u dogledno vreme.

Kakvo je, po Vašem mišljenju, stanje i kakvi su izgledi privreda SAD i EU?

– Što se tiče izgleda američke i evropske privrede, čini mi se da je zauzdavanje inflacije prioritet. U takvim uslovima, uz eksterne šokove vezane za cene energije, sirovina i hrane, ne treba očekivati visoke stope privrednog rasta. Projekcije za američku privredu su oko dva odsto u 2023. godini i nešto ispod jednog procenta u narednoj. U Evropi (EU) mogu se očekivati stope rasta od ispod jednog procenta u ovoj i nešto iznad jedan odsto, možda čak bliže dva odsto u sledećoj godini. Ne treba isključiti da će se privrede pojedinih evropskih zemalja naći u (kratkotrajnoj) recesiji.

Stanje ekonomije u Kini se promenilo. Imamo slučaj Evergrande, koji je bio najveća kineska kompanija za nekretnine, a sada je najveći svetski dužnik u tom sektoru. Uz to, opada globalna potražnja, a sa njom i kineski izvoz. Prognoze kineskog rasta u tekućoj godini već su snižene. Da li su problemi druge najjače ekonomije sveta samo privremeni?

– Elementarne stvari koje nas je naučila teorija privrednog rasta sada se jasno pokazuju u Kini, uz specifičnosti kineskog društva pod vođstvom njihove komunističke partije, uz kult ličnosti predsednika Si Đinpinga. Prvo je pitanje konvergencije, regularnosti da što je viši dostignuti nivo privredne razvijenosti (bogatstva), umanjuje se stopa rasta. Drugo je zamka srednjeg nivoa razvijenosti, kada privredni rast koji se dotad zasnivao na akumulaciji proizvodnih faktora treba da se zasniva na povećanju produktivnosti usled inovacija, a institucije tome nisu prilagođene, već pogoduju samo akumulaciji proizvodnih faktora. Kina je doživela nezabeleženu transformaciju iz ruralne, poljoprivredne i niskoproduktivne zemlje, u urbanu, industrijsku i visokoproduktivnu, i to povećanje efikasnosti bilo je najznačajniji izvor zapanjujućeg privrednog rasta. Međutim, ta transformacija je jednokratna, ona ne može da se ponovi. Ulaskom Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) uvećalo se i konsolidovalo ogromno strano tržište za kineske proizvode i to ne može da se ponovi, može samo da se pogorša populističkim merama uvećanja carina, poput onih koje je uvela Trampova administracija.

Stoga usporavanje kineskog privrednog rasta nije ništa slučajno ili kratkoročno. Poslednje projekcije Blumbergove ankete 70 stručnjaka ukazuju na projekciju od 5,0 odsto za ovu i 4,5 procenta za sledeću godinu. Neposredni izvor ovog obaranja stope rasta leži u neizvesnosti usled problema koji su se javili na tržištu nekretnina. Oni su proizašli iz nedovoljne tražnje za sve većom ponudom. Reuters procenjuje da danas u Kini postoji 7,2 miliona neprodatih stanova. Razlog ove diskrepancije leži i na strani tražnje, usled slabljena migracija selo-grad i usporenog demografskog rasta, kao i na strani ponude zbog malih mogućnosti za investicije u finansijsku imovinu.

Domaće finansijsko tržište namerno je nerazvijeno i pod striktnom državnom paskom, pa ne postoji kineski Volstrit, zbog čega su velike investicije u fizičku imovinu. Očigledno, investitori koji su ulagali u nekretnine precenili su tražnju, ne mogu da prodaju ono što su izgradili, presušili su prilivi iz kojih bi se servisirale dužničke obaveze i stoga se otvaraju stečajevi, poput visokozadužene korporacije Evergrande.

Postojeća kriza na kineskom tržištu nekretnina će se svakako završiti. To, međutim, ne znači da će se stope kineskog privrednog rasta vratiti na pređašnji nivo. A pitanja vezana za budućnost Kine, pa time i njenog privrednog rasta, ostaju otvorena.

Neki ekonomisti navode da bi Peking mogao da okonča krizu Evergrande i drugih kompanija za nekretnine tako što bi namirio njihova dugovanja iz državne kase. Mislite li da je to realno?

– Naravno da bi mogao, ali pitanje je da li bi hteo. Mislim da se to neće dogoditi, jer nije u pitanju računovodstvena stvar, već je pitanje kakvu poruku bi država poslala tim činom.

Ekonomska situacija u Rusiji bolja je od očekivane, ali je došlo do naglog slabljenja rublje i poremećaja dinamike uvoza i izvoza. Uz to, troškovi rata svakako nisu mali. Kako Vama izgleda ekonomska situacija u Rusiji?

– Mislim da nije u pitanju nagli, već postojani pad vrednosti rublje, koji je započeo u novembru prošle godine, kada je jedan dolar vredeo 60 rubalja, do danas kada se vrednost rublje stabilizovala na nešto ispod 100 rubalja za jedan dolar. Psihološka granica od 100 je probijena početkom septembra. Smatram da je ta dinamika posledica dva fundamentalna kretanja, zanemarujući politike koje sprovodi tamošnja centralna banka. S jedne strane, došlo je do pada deviznih priliva, zbog smanjenja cena energenata i zbog umanjenja obima njihovog izvoza. Početak rata u Ukrajini, zapadne sankcije Rusiji i neizvesnost budućih dešavanja dovele su do drastičnog porasta cene energenata. Vremenom, međutim, stvari su se stabilizovale, a zemlje, naročito evropske, prilagodile su se i umanjile nabavke nafte i gasa iz Rusije.

U slučaju nafte, Rusija je preusmerila svoju proizvodnju ka Indiji i Kini, ali su te dve zemlje, uvidevši sa kolikim problemima sa plasmanom svoje nafte se Rusija suočava, uspele da za sebe ostvare značajne popuste, pa time i sniženje efektivne cene ruske nafte. Od cele propagandne priče da Evropa ne može bez ruskog gasa i nafte, ništa nije ostalo. Prilagođavanje je u velikoj meri završeno. Evropa jeste platila cenu, ali je veću cenu u vidu umanjenja deviznog priliva od izvoza energenata platila Rusija, što je umanjilo tamošnju ponudu deviza.

S druge strane, povećao se ruski uvoz, pa time i odliv deviza, budući da su pronađeni efikasni načini za zaobilaženje izvoznih sankcija. Za to je bilo potrebno vreme, posle prvog šoka koji je doveo do drastičnog umanjenja uvoza. Sada, na primer, značajno raste nemački izvoz u Kirgiziju. Nije teško naslutiti ko je krajnji kupac. A sve to je uvećalo tražnju za devizama, što je i uslovilo pad kursa rublje.

Sankcije Rusiji nisu zaustavile rat, a teško da je neko ozbiljan očekivao takav ishod. Sankcije su, međutim, poremetile međunarodnu trgovinu, načinile štetu i jednoj i drugoj strani, čime je ona strana koje ih je uvela dokazala da je verodostojna, i zajedno sa ratom koji je Putin poveo, ireverzibilno su promenile rusko društvo.

Srbija se u svemu ovome po ko zna koji put ponaša kao akrobata na žici, ne uvodi sankcije Rusiji, ali glasa protiv Rusije u međunarodnim forumima. Kao posle boljševičke revolucije, Rusi su potražili svoje mesto pod suncem u Srbiji. Procenjuje se da se dosad oko 150.000 Rusa doselilo u Srbiju, po pravilu mladi, visokoobrazovani profesionalci. Da li će Srbija to uspeti da iskoristi, pitanje je na koje nemam odgovor, ali nisam optimista.

Autor: Vladimir Jokanović

Tekst je objavljen u oktobarskom broju štampanog izdanja Biznis.rs