Zbog fiktivnih ugovora kazna zatvora i deset godina

Fiktivni ugovori, odnosno fiktivni poslovi, najčešće se koriste za izbegavanje plaćanja poreza i pranje novca. Otkrivanje fiktivnih poslova najčešće se vrši kontrolom obavljenih transakcija, bilo da se radi o kontroli koja se sprovodi u okviru redovnih kontrola poslovanja privrednih subjekata ili vanrednih kontrola koje su usmerene na konkretne transakcije, kaže za Biznis.rs Aleksandar Vasić, poslovni savetnik i član UO Udruženja poreskih savetnika Srbije.

“Vrlo česti oblici poreskih utaja potiču od korišćenog prethodnog PDV za nabavke raznih dobara i usluga, za koje se u toku kontrola ustanovi da su suštinski fiktivni poslovi, odnosno simulovani pravni poslovi”, navodi Vasić.

Kako objašnjava, drugi veoma zastupljen oblik fiktivnih ugovora jesu ugovori o nabavkama koji se isplaćuju u gotovini i ove isplate imaju dvostruke poreske implikacije, i na PDV i na poreze i doprinose koji se plaćaju na tako stečene prihode.

“Do skoro je veoma učestao oblik postojanja fiktivnih ugovora bio u poslovanju sa takozvanim paušalcima. Takve ‘rizične’ transakcije su prepoznate i izvršene su određene zakonske izmene, kao što je, primera radi, uvođenje testa samostalnosti. Transakcije između povezanih lica, građevinska delatnost i reeksportni poslovi su već prepoznati kao visokorizični za pranje novca”, napomije naš sagovornik.

Kada je reč o sankcijama, Vasić objašnjava da one zavise i od vrednosti poreza. Izbegavanje plaćanja poreza većeg od milion dinara, predstavlja krivično delo poreske utaje za koje je zaprećena kazna od jedne do deset godina zatvora.

Poseban tip sumnjivih transakcija kojima najčešće prethode fiktivni ugovori su transakcije povezane sa pranjem novca.

“Najčešći tipovi fiktivnih ugovora su ugovori o vršenju usluga, koje suštinski nisu izvršene, ili o reeksportu robe koji se nije desio. Te transakcije se po pravilu vrše sa zemljama koje imaju strateške nedostatke u otkrivanju i sprečavanju pranja novca. Pranje novca je našim Krivičnim zakonikom prepoznato kao posebno krivično delo, a zaprećene kazne se kreću u rasponu od šest meseci pa do 12 godina ako se delo izvrši u grupi”, navodi Vasić.

Kada je reč o kontroli transakcija, one zavise od brojnih faktora. Kako objašnjava naš sagovornik, kontrola se vrši u slučajevima „ciljanih“ kontrola određenih transakcija, što je slučaj kada se od strane državnih organa (Poreske uprave, deviznog inspektorara, Uprave za sprečavanje pranja novca…) kontroliše neki tip transakcija ili lica koja su uključena u transakcije označena kao „sumnjiva“.

“Najčešći vid kontrola su poreske kontole, koje se vrše po metodologiji koje su različite u zavisnosti od poreskih oblika koji je kontrolišu (PDV, porez na dobit, porezi po odbitku…). Pri tim kontrolama se po pravilu ne obuhvataju sve transakcije, ali se obuhvata i do 75 odsto vrednosti transakcija. S obzirom da su ove kontrole sveobuhvatne, ukoliko se u toku kontrole dođe do identifikovanja sumnjivih transakcija, te vrste transakcija se kontrolišu u celosti”, navodi Vasić.

Prema njegovim rečima, najčešći tip transakcija koje se smatraju sumnjivim su transakcije sa takozvanim „fantom firmama“, transakcije koje se vrše u gotovini, a posebno one u kojima učestvuju lica iz zemalja koje nemaju izgrađen sistem borbe protiv pranja novca i sa zemljama koji su označene kao „poreski rajevi“.

Kada je reč o dinamici kontrola, one zavise od procene rizika određenih subjekata (firmi ili građana) ili transakcija. Procene rizika obavljaju državni organi koji su nadležni za kontrole.

Subjekti sa niskim stepenom rizika, nisu često predmet kontrole. Sa druge strane, firme čije poslovanje je označeno visokim stepenom rizika vrlo često se kontrolišu i njima je kontrolama obuhvaćeno i do 75 odsto transakcija, po vrednosnom kriterijumu, zaključuje Vasić.