Većina osiguranih poljoprivrednika ne kupuje polisu zaštite od oluja

Poljoprivrednici u Srbiji ovih dana se bave procenama štete koju je nanelo nevreme. Agroekonomista Milan Prostran smatra da će šteta biti merena u milijardama, kao i da će se tačne procene znati tek nakon urađenih analiza.

Najbolje će proći, prema rečima ekonomista, oni poljoprivrednici koji su osigurali svoje zasade i od oluje.

Na nivou Republike Srbije osigurano je 13 do 15 odsto obradivog zemljišta, što je povećanje u odnosu na raniji period, ali nije na nivou kojim bi bili zadovoljni i poljoprivrednici i država i osiguravači. U EU je u proseku osigurano oko 70 procenata, a u SAD i Australiji više od 90 odsto obradivih površina.

“Poseban problem je što samo oko pet odsto individualnih poljoprivrednih proizvođača osigurava svoju imovinu i zasade, a u njihovom vlasništvu je više od 80 procenata obradivog zemljišta. Dodatni problem je što se poljoprivrednici u velikom procentu odlučuju za osnovnu polisu osiguranja – čak 90 odsto onih koji reše da osiguraju svoje zasade imaju polisu kojom su pokriveni grad, požar i udar groma. Oluja koja je zadesila veći deo Srbije u prethodnih nekoliko dana spada u dopunske rizike, kao i na primer prolećni mraz, koji je postao redovna pojava na ovim prostorima”, objašnjava Zoran Ćirić iz Udruženja osiguravača Srbije.

Prema rečima našeg sagovornika, razlozi za mali broj osiguranika su needukovanost, nepoverenje i stavovi da je polisa skupa i da država treba da nadoknadi štetu, što je netačno i pogrešno.

Primera radi, za polisu osiguranja treba izdvojiti od dva do pet odsto vrednosti proizvodnje (odnosno onoga što se zaradi kada se proda letina), a tu su i pogodnosti koje daju osiguravajuća društva u vidu kupovine na rate ili plaćanja polise posle žetve.

Na pitanje koje su sve polise osiguranja dostupne domaćim poljoprivrednicima naš sagovornik kaže da su osnovne polise zaštita roda od grada, požara i udara groma. Dopunski rizici koje se nude poljoprivrednim proizvođačima su od poplava, oluja, prolećnog i jesenjeg mraza, zimskog izmrzavanja.

“Kada je reč o ratarskim i povrtarskim kulturama, mogu da se osiguraju voće, grožđe, sadni materijal, stabla i sadnice voća, kao i životinje. Usevi i plodovi se osiguravaju od grada, požara i udara groma (osnovna polisa), od oluje, gubitka količine i kvaliteta plodova voća i stonog grožđa, zimskog mraza i poplave”, navodi Ćirić.

Prilikom osiguranja useva i plodova, poljoprivrednici sami određuju vrednost osiguranja, ali na osnovu stvarne vrednosti očekivanog prinosa kulture.

Stvarnu vrednost očekivanog prinosa određuju očekivani prinos (kg/ha) i tržišna cena na veliko, koja se formira u vreme žetve, odnosno berbe. Ugovorene vrednosti prinosa i cena mogu se usklađivati sa njihovim stvarnim vrednostima tokom trajanja osiguranja – vegetacionog perioda.

“Ako ovo probamo da uprostimo, za osiguranje je potrebno od tri do pet odsto sredstava koja se mogu zaraditi nakon prodaje te kulture. Primera radi, za osiguranje hektara pod pšenicom potrebno je oko 2.000 dinara. Napominjemo da država subvencioniše osiguranje u poljoprivredi sa 40 odsto, ali i da sami osiguravači izlaze u susret proizvođačima, tako što je moguće plaćanje na rate ili nakon prodaje letine”, zaključuje Zoran Ćirić.