U državnim preduzećima višak administrativnih radnika nauštrb operativnih kadrova

Zabrana zapošljavanja u javnom sektoru u Srbiji, koja je uvedena krajem 2013. godine kao deo mera fiskalne konsolidacije, imala je snažan uticaj na funkcionisanje državne uprave, lokalnih samouprava, obrazovnih i zdravstvenih ustanova, ali i na celokupno tržište rada. Iako je ova mera prvobitno predstavljena kao privremena, kako bi se stabilizovale javne finansije, ona je ostala na snazi znatno duže, sa povremenim ublažavanjima i izuzecima.

Jedan od najočiglednijih problema izazvanih zabranom bio je hronični nedostatak kadrova, naročito u zdravstvu, obrazovanju i socijalnim službama. U školama su nastavničke norme povećavane, a u zdravstvu su lekari i medicinske sestre često radili prekovremeno, što je dovodilo do zamora, grešaka u radu i odlaska stručnjaka u inostranstvo.

Zdravstveni sistem se, na primer, suočio sa smanjenjem broja osoblja uprkos povećanom broju pacijenata. U mnogim manjim sredinama, domovi zdravlja su ostali bez specijalista, dok su u školama učitelji često morali da pokrivaju više razreda ili predmeta mimo svoje osnovne stručnosti.

U razgovoru za Biznis.rs viši savetnik za ekonomska i socijalna pitanja Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost Zoran Ristić ocenjuje da hroničan nedostatak kadra postoji na operativnom nivou.

“Zabrana zapošljavanja dovela je do toga da u proizvodnim sektorima, posebno u javnim preduzećima, postoji manjak radnika zbog komplikovanih procedura i ograničenja koje je država uvela kada je reč o zapošljavanju novih radnika. Ova ograničenja su rezultirala time da u proizvodnji imamo manjak zaposlenih, dok s druge strane zabrane i restrikcije mogu biti donekle opravdane kada govorimo o administrativnom osoblju. Naime, u javnom sektoru i dalje postoji značajan višak administrativnih radnika u brojnim institucijama i preduzećima, dok ista ta preduzeća istovremeno pate od manjka operativnih radnika”, objašnjava Ristić.

Ključni problem, prema njegovim rečima, leži u načinu upravljanja tim preduzećima.

“Umesto strateškog pristupa kadrovskom planiranju i prilagođavanju broja zaposlenih stvarnim potrebama, često se sprovode mere koje ne rešavaju osnovni disbalans. Zabrana zapošljavanja, iako možda ima određenu logiku, može se razumeti kao pokušaj da se smanji ukupan broj zaposlenih i da se javna preduzeća usmere ka racionalnijem i efikasnijem poslovanju. Međutim, u praksi, ova zabrana je imala suprotan efekat. U tome leži suštinski problem – rukovodioci javnih preduzeća i ustanova racionalizaciju su često tumačili površno i formalno. Umesto da sistematski sagledaju gde je višak, a gde manjak zaposlenih, i da preusmere kadrove ka jačanju operativnog sektora, oni su odlučili da smanjenje broja radnika sprovode tamo gde je to politički najlakše”, ocenjuje Ristić.

On dalje ističe da u praksi to znači da su otpuštanja ili nepopunjavanje radnih mesta vršena upravo u sektorima u kojima zaposleni nisu bili zaštićeni političkim vezama, odnosno tamo gde nije bilo pritisaka „odozgo“ da se neka radna mesta očuvaju.

Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste način na koji se zapošljavanje odvija u javnom sektoru – često netransparentne procedure, zatvoreni konkursi, politički uticaji – sve to usporava i obesmišljava pokušaje da se sistem reorganizuje na način koji bi odgovarao stvarnim potrebama.

“Čak i ako bi se ta zabrana ukinula, to samo po sebi ne bi dovelo do unapređenja sistema ukoliko rukovodioci nastave da posluju po dosadašnjoj praksi – poslušno sprovodeći političke naloge i zapošljavajući administrativni kadar koji nema direktan uticaj na operativnu produktivnost”, naglašava Ristić.

Veliki broj javnih preduzeća decenijama funkcioniše tako što angažuje radnike na privremenim i povremenim poslovima, često i godinama, iako su takvi angažmani zakonski vremenski ograničeni.

“U suprotnosti sa zakonom inspekcijske službe neretko tolerišu ovakvu praksu, čime se zapravo omogućava da se zabrana zapošljavanja zaobiđe kroz alternativne, često neformalne mehanizme. Na taj način se stvara iluzija poštovanja propisa, dok se u praksi sistem urušava iznutra”, navodi naš sagovornik.

Ristić objašnjava da su mnoge firme funkcionisale tako što su, kada neko ode u penziju, jednostavno na to mesto dovodile novog radnika bez saglasnosti nadležnih komisija, što je takođe protivzakonito.

“Ipak, te firme nisu snosile nikakve ozbiljne posledice. S druge strane, postoje i one organizacije i direktori koji su poštovali zakon i nisu zapošljavali mimo zabrane. Danas su upravo ta preduzeća u problemu – ostali su bez ključnih ljudi koji su otišli u penziju, a nisu imali mogućnost da ih zamene, zbog čega sada ozbiljno trpe njihovi osnovni operativni procesi. Upravo zbog toga danas sve češće svedočimo hitnim i kriznim rešenjima, gde se angažovanje novih radnika rešava preko agencija, privremenih ugovora, ugovora o delu i sličnih modela koji ne pružaju dugoročnu sigurnost ni radnicima ni preduzećima. Time se praktično ‘gasi požar’, bez pokušaja da se reši uzrok problema”, zaključuje viši savetnik za ekonomska i socijalna pitanja Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost Zoran Ristić.