Uspeh manjih turističkih smeštaja rezultat propadanja velikih hotelskih kompleksa

Jedan od faktora koji doprinosi uspehu manjih turističkih smeštaja u Srbiji poslednjih godina je propadanje velikih hotelskih kompleksa, ali i sve veće interesovanje turista za destinacije koje nisu toliko poznate široj javnosti. Glavni izazov sa kojim se susreću mikro hoteli i odmarališta su nedovoljno izgrađena infrastruktura, rastući troškovi koji se prelivaju na finalne cene usluga, kao i sve prisutniji nedostatak kvalifikovanog kadra, gde hotelima i restoranima nedostaju kuvari, konobari, recepcioneri i sobarice. Turistički vaučeri doprineli su oživljavanju sektora, ali poznavaoci prilika tvrde da to nije dovoljno.

Biznis.rs vam u dva nastavka, koja objavljujemo danas i sutra, donosi pregled poslovanja mikro hotela i odmarališta u Srbiji, analizira glavne probleme i izazove koji postoje u ovoj delatnosti, i predlaže moguća rešenja, uz komentare turističkih radnika i predstavnika turističke privrede.

Ukupan prihod svih mikro preduzeća u Srbiji koja se bave hotelskim smeštajem bio je u 2021. godini veći od sedam milijardi dinara (7.092.670.000), dok su ona registrovana kao odmarališta prošle godine prihodovala 1,2 milijarde dinara (1.210.375.000). Prema podacima bonitetne kuće CompanyWall, u našoj zemlji je tokom prošle godine poslovalo ukupno 940 mikro preduzeća koja se bave hotelskim smeštajem i 376 koja su registrovana kao odmarališta.

Kada je reč o uticaju geopolitičkih dešavanja na vlasnike turističkih smeštaja manjih kapaciteta u Srbiji, direktor Nacionalne asocijacije turističkih agencija Srbije „Yuta“ Aleksandar Seničić smatra da je trenutna situacija dosta dobra.

„Najveći broj vlasnika privatnog smeštaja opredelio se za samostalno grejanje, i to na različite načine, pa mislim da tokom zimske sezone neće biti većih problema kada je reč o prodaji kapaciteta“, ocenio je Seničić u razgovoru za Biznis.rs.

Predsednica Udruženja turizmologa Srbije Aleksandra Terzić kaže da vlasnicima turističkih smeštaja manjih kapaciteta u Srbiji ključni problem predstavlja nedovoljno izgrađena infrastruktura i loše održavanje postojećih turističkih kapaciteta.

„Njihov uspeh i pozicioniranje u velikoj meri je rezultat neuspeha i propadanja brojnih velikih hotelskih kompleksa koji su u većini mesta u oronulom stanju, u procesu stečaja i privatizacije. To vuče sa sobom i brojne druge probleme koje mali preduzetnici nisu u stanju samostalno da reše i za koje im je neophodna pomoć države, ali i društva u celini. Kontinuirane investicije su neophodan faktor održivog razvoja. Situacija generalno nije dobra, a vlasnici malih smeštajnih objekata, ako izuzmemo Beograd i popularne turističke destinacije, suočavaju se sa velikim problemima da privuku i zadrže turiste“, navodi Terzić u razgovoru za Biznis.rs.

Problem su, kako kaže, velika očekivanja, jer se nerealno visoki troškovi koji moraju biti uračunati u cene od strane turista percipiraju kao nerealni. Održavanje postojećih kapaciteta je finansijski zahtevno, dok su tražnja i tržište još uvek nestabilni.

„Pozitivno je to što su interesovanje i tražnja u kontinuiranom porastu kada su u pitanju turistička putovanja, a pre svega kratki odmori u Srbiji. Ipak, veći broj preduzetnika u turizmu žali se na nedostatak kvalifikovane radne snage i velike finansijske izdatke u vidu raznih poreza i taksi“, ističe naša sagovornica.

Značaj vaučera za odmor u Srbiji

Potražnja za turističkim vaučerima je veoma velika, pa mnogi zainteresovani i ne uspeju da dođu do njih. Aleksandar Seničić ocenjuje da su vaučeri dosta pomogli da se održi promet u turizmu, pre svega za destinacije koje su manje poznate. Veliko interesovanje je, kako kaže, pokazatelj da je takva aktivnost i dalje potrebna – i zbog lokalnog stanovništva, ali pre svega radi podizanja svesti i kvaliteta usluga.

„To je najbolji način da dostignemo potreban kvalitet na određenim destinacijama, kako bismo mogli da se pojavimo na međunarodnom tržištu. Ukupan promet se povećao u odnosu na 2021. godinu za oko 15 odsto kada je reč o domaćim gostima, dok je u prošloj godini bio oko 25 procenata veći nego 2020. Inače, rezultati za devet meseci ove godine potvrđuju da je reč o najboljoj godini do sada, računajući i 2019, kada govorimo i o gostima iz inostranstva“, otkriva direktor Yute.

Aleksandra Terzić smatra da su državne subvencije donekle pomogle povećanju turističkog prometa u domaćem turizmu tokom ove i prošle godine, bar u domenu uključivanja u turistička kretanja ekonomski ugroženog segmenta stanovništva, kome su ove subvencije i namenjene.

„S druge strane, potražnja za smeštajem na većini popularnih destinacija ove godine bila je ogromna, tako da veliki broj korisnika vaučera nije bio u mogućnosti da realizuje svoje putovanje u željenoj destinaciji, te je bio prinuđen da odloži ili potraži alternativna mesta, a mogućnost realizacije boravka je formalno produžen do kraja novembra“, navela je ona.

Dodaje i da je, kako tvrdi – prema pouzdanim informacijama, određeni broj smeštajnih kapaciteta u sistemu subvencija u glavnoj turističkoj sezoni izbegavao da izdaje smeštaj korisnicima vaučera, pravdajući se popunjenim kapacitetima ili u pojedinim slučajevima čak dajući im neprimerene ponude po višim cenama od tržišnih.

„Ipak, značajniji ekonomski efekti ove mere izostaju, jer se radi o turistima niske platežne moći koji se trude da troškove turističkog boravka svedu na minimum, i usmeravaju se pre svega na ponudu smeštajnih objekata apartmantskog tipa i privatni smeštaj. Vanpansionska potrošnja obično je svedena na minimalnu. Podsticajne mere u domaćem turizmu kroz subvencije i vaučere pokrenute su 2015. godine, što se pokazalo kao dobra praksa od koje imaju koristi pre svega stanovnici Srbije i mali privrednici koji jedan deo svojih usluga ne uspevaju da prodaju na redovan način“, ocenila je Terzić.

Ona je naglasila da dodelu ovih vaučera treba posmatrati pre svega kao izuzetno značajnu meru socijalne politike inkluzivnog karaktera.

„Na ovaj način porodice i pojedinci koji nemaju dovoljno slobodnih sredstava koje bi mogli opredeliti za turistički boravak u zemlji ili inostranstvu uz pomoć subvencija države ipak uspevaju da realizuju putovanja, posete neke od destinacija i odmore se u svojoj zemlji. Ipak, smatram da bi realizacija ovih vaučera imala više smisla kada bi bila fokusirana na predsezonu, a ne na glavnu turističku sezonu kada su cene aranžmana znatno više, a kapaciteti popunjeni, i fizički pritisak na destinacije na izuzetno visokom nivou“, ukazala je Terzić.

Direktor Nacionalne asocijacije turističkih agencija Srbije ocenio je da model vaučera trebalo da ostane uz modifikacije u smislu njihove vrednosti, za koju smatra da ne treba da bude ista za najpoznatije turističke destinacije i one manje poznate. Na taj način bi se, kako kaže Aleksandar Seničić, omogućilo veće interesovanje za manja mesta, što bi uticalo na njihov brži razvoj i pomoglo nekim ruralnim predelima da dođu na mapu turističkih destinacija.

Naš sagovornik smatra da posle ovako velike krize pomoć treba da bude selektivna u onim segmentima koji su se pokazali najranjivijim.

„Hotelijeri su dobili pomoć, dok vlasnici privatnog smeštaja nisu. Ni turističke agencije nisu dobile neku posebnu pomoć, osim one koja je bila namenjena svima u privredi, što jeste malo čudno s obzirom na to da su tu pomoć dobili i oni koji su imali dovoljno posla, pa čak i povećanje obima“, zapazio je Seničić.

Prema njegovim rečima, kada je reč o turističkim agencijama pomoć bi im bila potrebna oko umanjenja poreza i doprinosa za novoprimljene radnike, čime bi se omogućila veća primanja i zainteresovanost potencijalnih radnika u turizmu, a taj model bi mogao da važi i za sve ostale subjekte u turističkoj privredi. 

Najveće interesovanje za banje i planine

Prema podacima koje je našoj redakciji dostavila predsednica Udruženja turizmologa Srbije Aleksandra Terzić, u domaćem turističkom prometu prednjače banjski centri (Vrnjačka, Sokobanja, banja Vrdnik, Bukovička banja i banja Koviljača) i planinska mesta (Zlatibor, Kopaonik, Divčibare, Tara) u kojima se realizuju duži turistički boravci.

Najveći broj inostranih turista usmerava se ka velikim gradskim centrima – Beogradu (50,9 odsto), Novom Sadu, Nišu i Subotici, dok svoj turistički boravak u banjskim i planinskim centrima realizuje svega oko 10 procenata stranaca.

Kada su u pitanju preferencije turista, najveći broj njih se opredeljuje za boravak u smeštajnim objektima hotelskog tipa (oko 45 odsto), dok smeštaj u apartmanima, privatnim kućama i sobama koristi oko 22,7 procenata turista.

Izazovi sa radnom snagom unutar turizma

Efekti krize odrazili su se svojom punom snagom upravo na tržište rada i na dostupan kvalifikovani kadar u turističkom sektoru. Veliki broj zaposlenih u turizmu izgubio je svoja radna mesta tokom pandemije korona virusa i bio je primoran da se prekvalifikuje i potraži stabilnije zaposlenje.

Prema rečima Aleksandre Terzić, veliki broj visokokvalifikovanih radnika u turizmu preorijentisao se na inostranstvo zbog nepovoljnih uslova rada u Srbiji, pa ih je sve više u hotelima i restoranima u zemljama u okruženju. Ipak, najviše ih je u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Holandiji, Velikoj Britaniji, Skandinavskim zemljama, ali i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Veliki broj turističkih radnika iz Srbije našao je zaposlenje i na prekookeanskim kruzerima.

„U uslovima povećane turističke tražnje i oskudice kvalifikovane radne snage u uslužnom sektoru, od koga zavisi ceo turistički sektor, trenutno je aktuelna velika kriza i ona je globalna. Došlo je do velikih promena, pa su u odsustvu radnika ugostitelji u Srbiji primorani da angažuju i nekvalifikovanu radnu snagu, kako bi makar održali poslovanje. Situacija na tržištu rada se sada drastično menja, pre svega u korist radnika. U takvim prilikama radnici su u mogućnosti da diktiraju uslove rada i obezbede sebi veću pravnu zaštitu nego što je to do sada bio slučaj“, otkrila je Terzić.

Ona je ocenila da, ako imamo u vidu da je u ovom sektoru bila dominantna “siva zona” poslovanja, a veći deo zaposlenih privremeno ili sezonski zaposlen pod nepovoljnim uslovima i za veoma male plate, takva situacija može donekle i pozitivno da se percipira.

„Ipak, za turističko poslovanje mikro, malih i srednjih preduzetnika ovakva situacija predstavlja gotovo nepremostiv problem. Najviše radnika nedostaje u ugostiteljstvu i hotelijerstvu, dakle onih sa srednjom ili višom stručnom spremom. Pre svega su to kuvari, konobari, recepcioneri i sobarice, odnosno oni koji su u direktnom kontaktu sa turistima i od kojih u velikoj meri zavisi kako kvalitet tako i opšte zadovoljstvo pruženim uslugama“, navela je naša sagovornica.

Aleksandar Seničić je ocenio da je situacija sa radnom snagom u turizmu i ugostiteljstvu veoma loša. Naime, u prvih šest meseci korona krize turistički i ugostiteljski sektor je napustilo oko 70 odsto radne snage, a sa postepenim oporavkom na posao se vratilo oko 25 procenata radnika.

„I dalje nam fali oko 50 odsto radne snage u odnosu na pretpandemijski nivo. Razlozi leže i u relativno malim primanjima, ali i u uslovima rada. Jedan deo viskokvalitetnog kadra se dosta lako snašao u nekim drugim oblastima gde se radi fiksno radno vreme, gde su neto i bruto prihodi na većem nivou, i ti kadrovi se neće vraćati u našu delatnost. Jedan deo radne snage je otišao sezonski u zemlje u okruženju. Problem radne snage će biti dugoročan i tu se mora napraviti dobra strategija za naredni period, kako ne bismo došli u situaciju da dosadašnji rezultati budu marginalizovani usled nedostatka kvalitetne radne snage“, upozorio je Seničić.

Pročitajte i drugi deo našeg istraživanja o poslovanju mikro hotela i odmarališta: Ni sve veće plate ne mogu da privuku nedostajuće kadrove