Kako da škole u Srbiji ponovo postanu bezbedna mesta?

Srbija je i dalje u stanju šoka zbog pucnjave u beogradskoj osnovnoj školi ”Vladislav Ribnikar” u kojoj je 3. maja ubijeno osmoro učenika i radnik obezbeđenja, a šestoro dece i jedna nastavnica su povređeni. Mnogo informacija svakog trenutka pristiže iz medija i sa društvenih mreža, ali neka od glavnih i možda najvažnijih pitanja trenutno su – kako reagovati kao roditelj i kako razgovarati sa decom koja su uplašena?

Psiholog i sistemski porodični terapeut Lana Vučičević Miladinović za Biznis.rs kaže da je u ovom trenutku bitno da roditelji budu otvoreni i dugo pričaju sa decom, ali i da škole otvore vrata i sazovu mnoge sastanke sa učenicima, stručnim osobljem, roditeljima, nastavnicima.

“Moramo biti strpljivi. Da bi roditelji i nastavnici bili sposobni za ovako težak zadatak, važno je da budu osnaženi – da roditeljima budu dostupni svi resursi i izvori podrške (službe mentalnog zdravlja, telefoni, webinari, seminari…). Sigurno da ovo neće biti lako, naročito za decu koja su pretrpela snažnu traumu i koja su bila prisutna u trenutku napada, ili koja idu u školu Vladislav Ribnikar. Naravno, i druga deca mogu razviti slične reakcije straha i brige za svoju i bezbednost drugih”, objašnjava naša sagovornica.

Na društvenim mrežama i u medijima od juče se mogu pročitati razne pretpostavke kako je uopšte došlo do ovakvog zločina i da li je pravovremenom reakcijom okoline tragedija mogla da se spreči. Ono što je posebno poražavajuće je činjenica da je za ovakav zločin bilo sposobno dete od 13 godina.

“Mislim da ovaj zastrašujući čin koji je uradilo dete moramo sagledavati kao plod mnogih udruženih faktora. Od individualno-razvojnih preko porodičnih do konačno društvenih i kulturoloških. Takođe, važno je da ne zaboravimo da je u pitanju maloletna osoba koja ne može biti krivično tretirana na isti način kao odrasli, i da kada govorimo o “odlučivanju” ne smemo prenebregnuti razvojne činjenice kognitivnog razvoja – sposobnost za procenu, odgovornost, proces donošenja odluka i slično. To su više kognitivne veštine koje nisu u potpunosti razvijene sve do kasne adolescencije”, ističe Lana Vučičević Miladinović.

Ona smatra da bi razmišljanje o uzrocima trebalo da nas dovede do preuzimanja kolektivne društvene odgovornosti i do razmatranja svih preventivnih mera koje su učinjene i koje nisu, i koje bi trebalo da unapredimo.

“Ovde pre svega mislim na neuspeh odraslih u okruženju da prepoznaju znake problema kod deteta, i da važni sistemi odgovore na adekvatan način – škola, porodica, zajednica. Vršnjačko nasilje je realan problem koji svakako nije nepovezan sa društvom u kome deca žive. Deca jako mnogo uče po modelu koji imaju u svom okruženju i ako to okruženje promoviše nasilničko ponašanje ili ne reaguje na njega, onda ne možemo govoriti o njemu kao izolovanom fenomenu koji se tiče samo dece ili samo škole”, navodi psiholog i sistemski porodični terapeut Lana Vučičević Miladinović.

Uzroci tragedije višestruki

Takođe, ona naglašava i važnost mentalnog zdravlja koje je hronično zanemareno u našem društvu.

“Zbog takvog zanemarivanja deca i mladi retko odlučuju da se obrate školskom psihologu zbog straha od stigmatizacije. Ponoviću, mislim da ne treba da padnemo u zamku i tražimo jedan uzrok. Ovo je situacija za koju nismo pripremljeni, koju nemamo u svom iskustvu, potpuno nam je narušen osećaj sigurnosti i razumevanja, pa zato verujem da je prvo pitanje koje se svima nameće – zašto? Međutim, traganje za jednim uzrokom, odnosno nalaženje “krivca” u nekome ili nečemu, neće pomoći da ovu tragediju zaista razumemo i pokušamo da na nju odgovorimo ispravno. Mnogo je udruženih faktora i nijedan pojedinačno nije “krivac” za ovu tragediju”, objašnjava naša sagovornica.

Na pitanje kako da roditelji ubuduće razgovaraju i uopšte primete da deca imaju probleme, psiholog kaže da je najvažnije da roditelji budu prisutni.

“Čini mi se da ne bi bilo korisno da sada povećaju onu “negativnu” kontrolu poput nadzora, povećanja zabrana, kršenja granica i zadiranja u intimu starijeg deteta (oduzimanje telefona, pretraživanje fioka…), već bi bilo važno da zaista razgovaraju sa svojom decom. Deca možda neće biti odmah spremna za razgovor, ali kada budu – da tada roditelji isključe svoj telefon i poslovne obaveze i da sednu sa detetom i posvete mu svoju nepodeljenu pažnju. Da razgovaraju o osećanjima. Da počnu od svojih, jer će time dati dozvolu detetu da i ono iskaže svoja osećanja. Takođe, time će dobiti priliku da detetu ponude adekvatne modele kako se uspešno nosimo sa emocijama, posebno negativnim. Da normalizuju sva osećanja (tugu, anskioznost, bes, strah), da pruže utehu i razumevanje. A odatle idemo dalje, ka učenju zdravih, funkcionalnih načina da se nosimo sa negativnim osećanjima, životnim izazovima i nedaćama”, navodi Vučičević Miladinović.

Pored promena zakona, o kojima su govorili predstavnici Vlade Srbije, po mišljenju većine stručnjaka, posebno psihologa, neophodno je raditi na brizi o mentalnom zdravlju od najranijeg uzrasta.

“Dostupnost usluga mentalnog zdravlja, razgovor i otvorena, uvažavajuća komunikacija koja počinje u porodici, ali postoji na svim nivoima društva i u svim institucijma, sigurno će doprineti da budemo mnogo spremniji da prepoznamo znake rizika. Važno je da pošaljemo poruku deci da smo spremni da svi radimo na tome da škola postane ponovo bezbedno mesto”, zaključuje psiholog i sistemski porodični terapeut Lana Vučičević Miladinović.