Neodržive javne finansije slute novu buru u globalnoj ekonomiji

Sa stanovišta makrofiskalne stabilnosti Srbija stoji prilično dobro. Imamo budžetski deficit i javni dug koji su relativno dobri. Ne omogućavaju nam da se opustimo ili da imamo neku neracionalnu tekuću potrošnju, ali uspeli smo da stabilizujemo budžet. Sada je važno da tu stabilizaciju iskoristimo kao temelj dugoročnog rasta, ocenjuje Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta Republike Srbije, trenutnu makroekonomsku situaciju.

U intervjuu za Biznis.rs on govori o reformisanom penzijskom sistemu, platnim razredima i fiskalnoj strategiji, kao i o poreskoj reformi, javnim investicijama i dugoročnoj borbi sa inflacijom. Altiparmakov ističe i značaj rada na suzbijanju sive ekonomije i reformi javnih preduzeća i upozorava na trenutno stanje u globalnoj ekonomiji.

– Kada uporedite Srbiju i neke razvijene zemlje, od Austrije pa nadalje po Zapadnoj Evropi, vidite da te države imaju dugoročne strategije – gde žele da idu u svim segmentima društva. Mi smo, na primer, uspeli veoma adekvatno da reformišemo penzijski sistem koji je najdugoročniji oblik javne potrošnje, odnosno javnih finansija. Nismo imali neka nepotrebna iskakanja kakva se sada dešavaju u Crnoj Gori. Ta lutanja ne, ali smo imali neadekvatnu strategiju reforme platnih razreda kojoj smo se mi u Fiskalnom savetu suprotstavljali – i tadašnjoj ministarki državne uprave Kori Udovički i tadašnjem direktoru Svetske banke koja je podržavala tu reformu Toniju Verheijenu. Još tada smo videli da će ova reforma biti uravnilovka, slično Crnoj Gori koja je imala takav slučaj za penzije – mi sad imamo uravnilovku u državnom sektoru.

Pre te reforme iz 2016. godine imali smo odnos minimalne i maksimalne plate u javnom sektoru (između nekvalifikovanog i top stručnjaka) od 1:9. Sada je ta razlika manja od 1:5 i to je ono na što smo upozoravali, da sada u javnom sektoru ne možete da platite ozbiljne stručnjake, a koji su vam neophodni da vode državu. Postaje toliko ozbiljno da sada ne možete na tržištu da nađete skoro ni nastavnike matematike kada se neko razboli, i to je nešto što nažalost imamo u poslednjoj deceniji jer – “kad se ukrcate na pogrešan voz svaka stanica je pogrešna”.

Kako da izađemo iz tog voza? Ili da ga okrenemo u pravom smeru?

– Mi smo upozoravali 2016. da se ne ukrcavamo na taj pogrešan voz, ali to se desilo i sada ćemo morati da imamo ozbiljno preispitivanje, jer vidimo da u javnom sektoru imamo manjak kvalifikovanih ljudi. Ljudi fale zato što su nekonkurentne plate na tim ozbiljnim stručnim pozicijama, i to je nešto što će praviti razliku – od sektora obrazovanja preko zaštite životne sredine do poreske uprave, gde mi godinama imamo manjak ljudi zbog nekonkurentnih plata u odnosu na privatni sektor. Time ćemo sada morati ozbiljnije da se pozabavimo.

Rešenje je, pod jedan, da generalno – i sa društvenog i sa profesionalnog stanovišta – sednemo i vidimo da Zakon o platnim razredima iz 2016. godine ne valja i da treba da se preispita. Prvo, da vidimo da li nam uopšte treba jedan zakon o platnim razredima za čitav javni sektor i da li je to moguće, jer većina zapadnoevropskih zemalja nema tako nešto, pa čak ni Tito nije uspeo u bivšoj Jugoslaviji da sprovede tu vrstu uravnilovke.

To je bio regionalni trend Svetske banke. Njihovi stručnjaci su došli i zamislili da bi sve zemlje u regionu trebalo da imaju platne razrede. Hrvatska je tu verovatno bila najrazboritija. Oni su krenuli, videli da to ne ide i odlučili – mi ovo napuštamo i idemo u sektorske reforme, da sredimo školstvo, zdravstvo, državnu upravu. To je, nažalost, problem kada sprovodite neke generičke reforme koje dođu sa strane, a ne gledate istinske potrebe našeg društva i naše ekonomije na koje smo mi u Fiskalnom savetu ukazivali.

Kakva je vaša ocena Fiskalne strategije Vlade Srbije za naredni period?

– Vlada Srbije je u Nacrtu Fiskalne strategije do 2029. godine, pre svega zbog projekta EXPO 2027 i drugih potreba za većim investicijama, dodatno odložila primenu fiskalnog pravila o deficitu koje je trebalo se primenjuje od januara 2025. godine. Pomereno je za januar 2029, za četiri godine, da bi se ostavilo više prostora za javne investicije koje su u Srbiji, i inače, trenutno na rekordnom nivou od oko sedam odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Želja je da se zbog EXPO-a povećaju za još jedan odsto BDP-a godišnje. Zato je Fiskalni savet ocenio da odlaganje primene fiskalnih pravila nije dobro sa stanovišta kredibilnosti, ali sa ekonomskog stanovišta može da se ima određeno razumevanje, u smislu da to neće povećati javni dug države. Malo će usporiti stabilizaciju, odnosno smanjenje javnog duga, ali neće prekomeno povećati deficit i neće ugroziti ni javne finansije, niti makrofiskalnu stabilnost.

Naravno, pod uslovom da ovo odlaganje zaista bude isključivo posledica većih investicija, a ne rasta tekuće potrošnje, i tu smo stavili naglasak na to da je ključno da se pravila za tekuću potrošnju, odnosno za plate i penzije, koja se inače već primenjuju, nastave primenjivati i u narednom periodu, što će omogućiti stabilnost budžeta.

U analizi javnih investicija koju je Fiskalni savet objavio sredinom juna navode se značajna ulaganja tokom prethodnih godina, ali se napominje i da mnoge investicije nisu dovoljno transparentne, mnogi projekti nemaju studiju izvodljivosti…

– Velika boljka ekonomije i javnih finansija u Srbiji u prethodnih nekoliko decenija bio je manjak javnih investicija. Jedan deo problema je bio budžet koji to nije mogao da iznese, ali nakon što smo uspeli da izvršimo fiskalnu konsolidaciju i da otvorimo prostor za javna ulaganja, pojavio se problem administrativne prirode – mnoge od tih investicija kaskale su zbog nerešenih pravnih pitanja ili administracije, tako da sa te strane vidimo određeno opravdanje zašto je vlada inicijalno pribegla zaobilaženju regulative. To je ubrzalo izgradnju neophodnih auto-puteva i neke druge infrastrukture, ali naravno, ne možete na tim izuzecima od pravila planirati budući razvoj. Ono što je Fiskalni savet video je da će se, kako vreme prolazi, pored tih pozitivnih stvari ubrzanja javnih investicija sve više pojavljivati negativne strane. Na primer, ako nemate studije izvodljivosti možete izabrati neke projekte koje nisu optimalni – ekonomski ili sa društvenog stanovišta.

Naravno, nije bilo nikakve dileme da nam trebaju auto-putevi, ali se postavlja pitanje da li nam trebaju stadioni u malim gradovima. Nije sporna državna želja da se smanjuju regionalne razlike i da se stimuliše razvoj nekih malih sredina, samo postavljamo pitanje da li je za njihov razvoj potreban stadion ili je možda bolje da to bude neki moderan dom zdravlja ili sportska sala koja obogućava razvoj više sportova. Poenta je da nismo imali te studije, pa bi onda možda bilo najbolje da sami građani u tim malim sredinama odluče šta im je prioritet, a nije sporno da li država treba da stimuliše razvoj malih sredina, makar iako to nije u kratkom roku ekonomski isplativo.

Druga stvar je – što duže se oslanjamo na takve ad-hoc mere, postoji mogućnost da nećemo imati pravu sliku cena izvođenja tih radova, tako da je i sa te strane potrebno da imamo neki reper. Imali smo sad velika povećanja cena Moravskog koridora, pa bi bilo dobro da vidimo koliko je to opravdano i koliko su te sume i dalje u rangu nekih tržišnih cena.

Srbija je reformisala penzijski sistem, kao što ste već naveli. Šta očekujete na ovom planu do kraja godine, ako imamo u vidu da smo prethodnih godina imali brojna ad hoc i neplanska povećanja penzija? Prošli su izbori, da li ćemo sada najzad ispoštovati švajcarsku formulu za obračun primanja najstarijih ili će biti nekih novih iskakanja i kako bi ona uticala na budžet?

– Naša apsolutna poruka glasila je i prošle godine, kada smo imali to jedno vanredno povećanje penzija, da ono nije u skladu sa fiskalnim pravilima. Vlada je imala drugačiju interpretaciju – da su u toj godini penzije bile ispod deset odsto BDP-a, pa to daje prostor za rast. Međutim, penzije naročito imaju taj dugoročni karakter i zato je jako važno, i to naglašavamo u ovoj oceni poslednje fiskalne strategije, da se poštuje taj dugoročni karakter jer nadograđena švajcarska formula je zamišljena da radi ne samo u jednoj godini, nego i u decenijama koje dolaze.

Konkretno, to vanredno povećanje koje smo imali prošle godine znači da ćemo i ove godine, ali i sledeće, imati penzije koje su preko deset odsto BDP-a, što je neka ciljana dugoročna vrednost – biće čak 10,7 procenata u 2025. Dakle, to što je u jednoj godini postojao budžetski prostor ne znači da će ga biti i u sledećim godinama, i zato je sada apsolutno ključno da se fiskalna pravila za plate i penzije poštuju i u sledećoj godini. Pritom, redovno povećanje penzija u januaru će biti prilično veliko i u relativnom i u realnom iznosu. U realnom će biti visoko zato što smo imali usporavanje inflacije, a švajcarska formula radi sa zadrškom – ona će posmatrati period visoke dvocifrene inflacije, dok mi sada imamo stopu rasta cena koja je na granici ciljanog koridora, tako da će realno povećanje penzije u januaru biti značajno i bez ikakvih intervencija.

Izjavili ste da “što duže živimo, moraćemo duže i da radimo”. Tako nešto mnogi ne vole da čuju. Da li treba očekivati dodatno povećanje starosne granice za penzionisanje u nekom narednom periodu?

– Za sada nema potrebe da se u Srbiji poredimo ili da direktno ispratimo zapadnoevropske zemlje, zato što u proseku građani tamo žive duže nego u našoj zemlji. Ovo trenutno povećanje starosne granice za žene – fazno po dva meseca godišnje – traje do 2032. godine i generalno nema potrebe za nekim dodatnim povećanjem. Kada dođemo do tog izjednačavanja starosne granice za muškarce i žene na 65 godina, onda postoji mogućnost da ponovo analiziramo. Jedna od opcija koje imaju neke zapadnoevropske zemlje, pa sada i neke u istočnoj Evropi, je da statistički pogledate – ako bude rasla dužina životnog veka, da se onda automatski u 2040. godini podigne i starosna granica, ali sve to nije nešto urgentno. Ipak, treba polako projektovati unapred da ne bismo došli u neke nagle promene, kao sa početkom tranzicije 2001. godine.

Naravno, možemo da učimo i iz primera Francuske. Druga najveća evropska ekonomija se toliko neodgovorno ponašala da nije mogla da podignu starosnu granicu sa 62 na 64 godine, što zaista u odnosu na druge evropske zemlje nije mnogo, pa sada plaća veliku cenu, jer su i u Grčkoj i u Italiji i u Francuskoj glavni izvor budžetskih problema bili nereformisani penzijski sistemi. Ako pogledate javni dug Francuske i Nemačke, on je do 2005-2006. godine praktično bio identičan. Nemačka se zrelo ponela kao društvo, reformisala i penzijski i druge sisteme, i javni dug je ostao na nivou od oko 60 odsto, dok se u Francuskoj skoro duplirao na 110 odsto i Francuska će sada biti ozbiljan problem i sebi i evrozoni zbog nezrele reakcije društva. Demografija je sudbina, ne možete protiv demografije.

Koliko loša demografija u Srbiji može do utiče na stabilnost penzijskog sistema?

– Tako je kako je, i u Srbiji i u svim zemljama regiona, pa i u celoj Evropi. Neke zemlje stare malo brže, neke malo sporije. Mi smo među ovima koje stare malo brže, ali sada veliki priliv mladog stanovništva iz Rusije, Ukrajine, pa i iz drugih daljih delova sveta, zapravo pozitivno utiče na tržište rada u Srbiji, tako da mi imamo izuzetno dobre trenutne pokazatelje. Imamo izuzetno visoku stopu zaposlenosti za srpske uslove, što se vidi i kroz visok realni rast zarada, ne samo u ovoj godini, već poslednjih 5-6 godina, tako da je penzijski sistem stabilan. On pruža realistično toliko koliko može, a građani koji imaju potrebe i mogućnosti da dodatno štede uvek treba to da urade – u banci, životnom osiguranju ili penzijskom fondu.

Glavna poruka koju treba poslati i sadašnjim generacijama radnika je – javni penzijski sistem je tu, bio je tu pre 100 godina kada smo ga osnovali, biće tu i sledećih 100 godina, tako da ne treba iznositi neka crna scenarija da neće biti penzija – biće ih! One će u relativnom iznosu u odnosu na plate biti skromnije, to je neminovna posledica demografskog starenja, ali će biti tu.

NALED je predlagao reformu poreza na dohodak u smislu smanjenja doprinosa koje plaćaju poslodavci i olakšanja uslova za poslovanje, da bi se dalje razvijalo tržište rada. Kako vam se čini taj predlog poreske reforme?

– Mogućnosti progresivnog oporezivanja sa sadašnjom poreskom stopom od 10 odsto su izuzetno skromne. Ako hoćete da idete na progresivno oporezivanje, a to je pre svega društveno pitanje, onda vam treba nešto viša stopa. Mi smo u Fiskalnom savetu uradili simulacije – ako bi se stopa poreza na zarade izjednačila sa stopom poreza na dobit, na 15 procenata, to ne bi urušilo našu regionalnu konkurentnost, a omogućilo bi solidan stepen progresivnosti i da se, na primer, postojeći neoporezivi cenzus od 25.000 dinara duplira na 50.000 dinara i da pokrije čitavu minimalnu zaradu. Sa druge strane, ti koji najviše zarađuju imali bi povećanje poreza od svega dva ili tri odsto, što nije tako puno i omogućilo bi veći stepen društvene jednakosti.

Situacija na tržištu rada je dobra, ali ono što zabrinjava u Srbiji, kao i u većini zemalja regiona i Evrope, jeste povećanje stepena nejednakosti. Onima kojima je dobro – njima je odlično, ali oni koji grcaju njima je sve teže, i da ih ne bismo potopili potreban je veći stepen društvene solidarnosti i mere za smanjenje nejednakosti. Jedna od tih mera je povećanje progresivnosti poreza na dohodak, poreska reforma, a druge su povećanje obuhvata i iznosa socijalne pomoći. Na primer, dečji dodatak trenutno prima svako peto dete u Srbiji, a mi smo radili projekcije da bi budžetski bilo prihvatljivo da svako treće dete prima dodatak, plus da se iznos poveća. Zatim, da se za novčanu socijalnu pomoć takođe proširi obuhvat, jer neki ugroženi delovi stanovništva nisu dobro pokriveni. Dakle, postoje mogućnost i potreba i sa stanovišta socijalne politike i sa stanovišta nešto progresivnijeg oporezivanja.

Koliko će zelena tranzicija uticati na poreski sistem?

– Zelena tranzicija je aktuelna tema u Evropi i biće aktuelna u narednom periodu. Nama u Fiskalnom savetu je bilo primarno, i tu smo izašli pre šest godina sa velikom studijom, koliko ekologija utiče na zdravlje građana. Imamo zagađen vazduh, nedovoljno prečišćivača za vodu, sve to negativno utiče na kvalitet života, i mi smo insistirali da treba povećati deo javnih investicija koji odlazi na zaštitu životne sredine. Bilo je prethodnih godina nekih povećanja, koje u realnom iznosu deluju impresivno, ali mi smo krenuli sa toliko niske osnovice da to nije dovoljno. Jedna od poruka ove naše studije o javnim investicijama je – problem zaobilaženja redovnih procedura je da je sektorska struktura investicija takva da su i dalje relativno zapostavljena ulaganja u zaštitu životne sredine i da moraju dalje da se intenziviraju.

Kakvo vidite makroekonomske projekcije do kraja tekuće godine? Da li očekujete da će nova Vlada Srbije menjati ekonomsku politiku?

– Ništa se drastičnije neće menjati u narednih šest meseci, to je kratak period. Očekujem da se pozitivni makroekonomski trendovi prvog i drugog kvartala nastave do kraja godine, tako da ćemo imati verovatno privredni rast nešto bliže četiri odsto, što je malo više od planiranih i projektovanih 3,5 odsto. Srbija ima makrofiskalnu stabilnost, prilično dobro stoji i ono što je najvažnije je da se ne opuštamo, da nastavimo da smanjujemo javni dug i da zadržimo budžetsku stabilnost, zato što pogled na širu globalnu ekonomiju otkriva mnoge znake da je tu prisutan neki mir i priprema za novu buru. Da li će ta nova bura doći za godinu ili dve, još je nepoznato, ali činjenica je da je javni dug globalni problem.

Za makroekonomiste je trenutno velika dilema da li će se ponoviti višestruki talasi inflacije koje smo imali tokom stagflacije 70-ih godina. Recimo, Kanada koja je prva smanjila kamatnu stopu sada je doživela ubrzanje inflacije, još uvek ne drastično, ali dovoljno da pokaže da inflaciju nije lako pobediti.

Prvi problem je trajno pobediti inflaciju, a drugi, koji se polako pomalja, ali je velik kao planina, su neodržive javne finansije i budžetski deficit – od Amerike koja nikad nije imala ovoliki deficit u mirnodopskim uslovima kada je stopa nezaposlenosti rekordno niska, preko Francuske do Italije i cele evrozone. Kada se uzmu u obzir i geopolitičke nestabilnosti, vidite da je to zatišje pred neku veliku buru koja dolazi za nekoliko godina, i da bismo je spremno sačekali moramo da imamo stabilan budžet i javni dug.

Autor: Marko Andrejić

Tekst je objavljen u letnjem dvobroju štampanog izdanja Biznis.rs