Srbija nije u težoj ekonomskoj situaciji u odnosu na druge zemlje

Uslovi poslovanja u toku ove godine su značajno pogoršani u svetu i Srbiji, što se ispoljava kroz rast cena energije, poljoprivrednih proizvoda, drveta, prevoza, dok su cene metala i dalje visoke uprkos padu tokom poslednjih nekoliko meseci. Povećanje kamatnih stopa, koje se događa širom sveta, smanjiće investicije i tražnju za trajnim potrošnim dobrima, a troškovi vraćanja kredita za građane, privredu i državu će porasti, zbog čega će se smanjiti dohodak koji je raspoloživ za kupovinu drugih proizvoda. Visoka inflacija smanjuje realnu vrednost fiksnih dohodaka, kao što su plate i penzije, usled čega se smanjuje realna tražnja, a time i količina prodatih proizvoda. Uprkos izuzetno nestabilnim okolnostima na svetskoj ekonomskoj sceni i veoma nepredvidivoj budućnosti za ekonomiju ne samo sveta, već i domaćeg okruženja, Srbija za sada nije u težoj situaciji u odnosu na druge zemlje, jer osim unutrašnjih slabosti ima i neke prednosti u odnosu na evropske države, kaže u razgovoru za Biznis.rs Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Sa profesorom Arsićem razgovarali smo i o mogućim efektima inflacije na srpsku privredu i strane direktne investicije, kao i o rastu kamatnih stopa i uticaju oštrije monetarne politike na kurs dinara, privredu i građane.

Ekonomska predviđanja za 2022. godinu u septembru prošle godine bila su uglavnom optimistična, uz određenu dozu opreza. Koliko su se vaša očekivanja ispunila u dosadašnjem delu godine?

– Pre godinu dana bio sam nešto manje optimističan u pogledu perspektive privrede u ovoj godini u odnosu na većinu ekonomista. Već tada sam bio uveren da inflacija, koja se pojavila tokom prve polovine prošle godine, nije samo posledica poremećaja u proizvodnji i prometu nego i preterane monetarne i fiskalne ekspanzije, što je impliciralo da ona neće proći sama od sebe, nego da će za njeno obaranje biti neophodno povećanje kamatnih stopa i restriktivnija fiskalna politika. Osim toga, problemi u proizvodnji električne energije u Srbiji, koji su eskalirali krajem prethodne godine, dodatno su pogoršali kratkoročne perspektive privrede. Konačno, rat u Ukrajini i ekonomski rat Zapada i Rusije uticali su na dramatično povećanje cena energenata i rast cena hrane, što je dodatno ubrzalo i produžilo inflaciju. Stoga su se moja očekivanja tokom prethodnih godinu dana menjala u smislu sve pesimističnijih prognoza.

Šta očekujete od sledeće godine? Kada bi moglo da dođe do stabilizacije cena i tržišta?

– Kad je u pitanju naredna godina, sada je prilično izvesno da će kamatne stope biti veće nego što su sada. Cene energenata će ključno zavisiti od toka rata u Ukrajini, odnosno od rešenja geopolitičkih sukoba, a kako sada izgleda, malo je verovatno da će znatnije opasti pre okončanja naredne grejne sezone. Velika suša koja je pogodila znatne delove severne Zemljine polulopte uticaće na održavanje cena hrane na visokom nivou, ali je moguć pad cena metala zbog smanjenja investicija.

Na osnovu prethodnog, očekuje se da će posledica restriktivnije monetarne politike u narednoj godine biti zaustavljanje rasta inflacije, kao i da će početi njeno postepeno smanjivanje. Međutim, u slučaju eventualne eskalacije geopolitičkih sukoba između Zapada i Istoka, moguće je zadržavanje inflacije na visokom nivou u dužem periodu, jer bi se u tom slučaju verovatno ublažila monetarna restrikcija, dok bi se nastavilo sa ekspanzivnom fiskalnom politikom, a cene energenata bi dodatno rasle.

U velikim ekonomijama zapadne Evrope očekivanja ekonomista ukazuju da će se recesija osetiti krajem ove i početkom sledeće godine, usled rastućeg uticaja inflacije. Kakva je situacija po tom pitanju u Srbiji?

– Za sada je značajno usporavanje privredne aktivnosti u evropskim zemljama izvesno, dok je verovatnoća recesije umerena. Usporavanje privredne aktivnosti u evropskim zemljama moglo bi da bude posledica prethodno navedenih faktora, kao što su visoka inflacija, rast kamatnih stopa, visoke cena inputa… dok bi u slučaju znatnije nestašice gasa i struje recesija bila izvesna. Srbija će biti izložena istim negativnim faktorima kao i druge evropske zemlje, ali ima neke unutrašnje probleme kao što je pad proizvodnje električne energije usled kašnjenja u otvaranju ugljenokopa. Stoga je u u slučaju Srbije izvesno znatnije usporavanje privredne aktivnosti u drugoj polovini godine, usled čega će i rezultati na nivou cele godine biti slabiji. Umesto zvanično projektovanog rasta bruto društvenog proizvoda (BDP) od 4,5 odsto, sada je izvesniji rast od oko tri odsto na nivou cele godine. To znači da će rast BDP u drugoj polovini godine biti znatno sporiji nego u prvoj, a u četvrtom kvartalu nije isključena ni recesija, ako se dogodi značajnija nestašica energenata ili ako dođe do znatnijeg pogoršanja odnosa sa zapadnim zemljama.

Da li bi se moglo reći da je Srbija u još težoj situaciji, imajući u vidu koliko naša zemlja zavisi od evropskih zemalja u pogledu ekonomskih aktivnosti?

– Za sada Srbija nije u težoj situaciji u odnosu na druge zemlje jer osim unutrašnjih slabosti ima i neke prednosti u odnosu na evropske države. Problemi u proizvodnji električne energije svakako negativno utiču na srpsku privredu, ali će negativni efekti suše biti ublaženi visokim cenama poljoprivrednih proizvoda. Takođe, rast kamatnih stopa u Evropi će negativno uticati na investicije, uključujući i direktne strane investicije u Srbiji, a uz to će povećati troškove vraćanja kredita. Na drugoj strani, Srbiji odgovara veća sklonost evropskih investitora da ulažu u Evropu, a da smanje investicije u Kinu i druge azijske zemlje. Prednost Srbije je u tome što i dalje ima niže troškove nabavke gasa, kao i što je zadržala visok nivo izvoza u Rusiju, a dolazak većeg broja stručnjaka iz Rusije će dati novih impuls razvoju IT sektora. Srbija bi se našla u nepovoljnoj situaciji ako bi iz geopolitčkih razloga došlo do znatnijeg pada investicija zapadnih zemalja ili ako bi izgubili povoljne uslove za kupovinu gasa od Rusije. Iako pogoršanje odnosa za Zapadom ili Rusijom nije isključeno, ocenjujem da za sada rizik od toga nije naročito visok.

Na najave o potencijalnom povećanju plata i penzija u državnom sektoru odreagovali ste izjavom da to nije dobro, te da bi trebalo raditi na obaranju inflacije. Možete li najpre da obrazložite zašto to ne bi bilo dobro za budžet Srbije, a potom i kako bi kod nas mogla da se obori inflacija? Koliko je to realno očekivati?

– Sa ekonomskog stanovišta nije dobro da se veliko povećanje penzija i plata u javnom sektoru najavljuje tako rano jer takve najave utiču na rast očekivane inflacije – privrednici najavu visokog povećanja penzija i plata tumače kao najavu visoke inflacije, pa stoga unapred podižu cene svojih proizvoda. Povećanje penzije za 18 do 20 odsto i plata za 12 ili 13 odsto je najavljeno u periodu kada je međugodišnja inflacija iznosila oko 10 odsto, što se moglo tumačiti kao da država očekuje ubrzanje inflacije. Ugrađivanje očekivane inflacije u plate i penzije, kao i druge cene, dovodi do inflacione spirale u kojoj inflacija obezvređuje plate i penzije, koje se potom znatno povećavaju, a to dovodi do dodatnog ubrzanja inflacije – to je nešto kroz šta je bivša Jugoslavija prolazila sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Sada je prilično izvesno da će inflacija do kraja godine dostići 15 odsto, pa stoga najavljeno povećanje plata i penzija ne sadrži u znatnoj meri buduću inflaciju.

Inflacija od oko 15 odsto donosi državi visoke prihode, pa stoga predloženo povećanje plata i penzija neće dovesti u pitanje održivost fiskalne politike. U narednom periodu glavna opasnost za fiskalnu politiku dolazi od preuzimanja gubitka javnih preduzeća u oblasti energetike, koji su posledica lošeg upravljanja EPS-om, kašnjenja u proširenju skladišta gasa i visokih cena gasa na svetskom tržištu. Takođe, važno je da se fiskalna politika prilagodi višim kamatnim stopama koje će sasvim izvesno postojati u narednim godinama.

Usled opšteg ekonomskog stanja u celom svetu jasno je da su mnogi planovi već sada stali, a da će mnogi biti revidirani. Gde Srbiju može tako nešto odvesti po pitanju ulaganja u našoj zemlji, s obzirom na to da je nivo stranih investicija već opao, a izgledi su da će tako i biti nastavljeno ili će ulaganja barem stagnirati u narednom periodu?

– Strane direktne investicije su višestruko važne za Srbiju jer one čine između jedne četvrtine i jedne trećine ukupnih ulaganja, pa njihovo eventualno naglo smanjenje ne bi moglo da bude brzo kompenzovano povećanjem domaćih investicija. Nizak nivo domaćih sredstava za investicije je inače dugoročni strukturni problem Srbije. Stoga bi pad stranih investicija implicirao smanjenje ukupnih investicija, a to bi značilo sporiji rast privrede u budućnosti. Osim toga, strane direktne investicije predstavljaju važan izvor deviza kojima se finansira deficit u trgovini sa svetom. U slučaju znatnijeg i dugotrajnijeg pada stranih investicija Srbija bi morala da smanji trgovinski deficit, što bi zahtevalo bolno makroekonomsko prilagođavanje, bilo kroz smanjenje domaće tražnje i sporiji rast privrede ili kroz deprecijaciju dinara i višu inflaciju.

Kako se to može odraziti na stabilnost dinara prema evru?

– Smanjivanje stranih investicija bi neposredno uticalo na manju ponudu deviza, čime bi se formirali pritisci ka deprecijaciji dinara, slično kao što je to bilo u prvih pet meseci ove godine. Makroekonomske posledice eventualnih pritisaka ka slabljenju dinara  zavisiće od reakcije Narodne banke Srbije. Jedna mogućnost je da NBS nastavi sa politikom de facto fiksnog kursa dinara, na taj način što će prodajom deviznih rezervi braniti kurs – kao što je to bilo slučaj u prvih pet meseci ove godine kada je prodato 2,5 milijardi evra. Prodaja deviza od strane NBS dovodi do smanjenja dinarske novčane mase i kreditne aktivnosti banaka, što utiče na sporiji rast privrede, ali i na smanjenje deficita u trgovini sa svetom. NBS može da brani fiksni kurs jer su devizne rezerve veće, ne samo od primarnog novca, nego i od ukupne dinarske novčane mase.

Uslov da bi politika de facto fiksnog kursa bila dugoročno održiva je da NBS kreira i povlači novac skoro isključivo po osnovu deviznih transakcija, odnosno da ne štampa veću količinu dinara zbog kupovine korporativnih ili državnih hartija od vrednosti ili na neki drugi način. Primeri Severne Makedonije i Hrvatske, ili u nešto ekstremnijoj formi Bosne i Hercegovine i Bugarske (devizno veće) pokazuju da je politika fiksnog kursa moguća, bez obzira na snagu neke privrede i brzinu njenog rasta. Da bi takva politika dala dobre rezultate u dugom roku, potrebno je da je sve druge ekonomske politike podržavaju, a pre svega politika dohodaka i fiskalna politika, što je uspelo malom broju zemalja.

Druga mogućnost je da NBS u uslovima manjeg priliva deviza dozvoli određeno slabljenje dinara. Takva politika bi uticala na smanjenje deficita u trgovinskom bilansu, ali bi za posledicu imala rast inflacije. Dakle, znatnije i dugotrajnije smanjenje stranih investicija uticalo bi na smanjenje trgovinskog deficita, bilo da se primenjuju politika fiksnog ili fleksibilnog kursa. Razlika je u tome što bi u slučaju fiksnog kursa pad privredne aktivnosti bio nešto veći, a inflacija niža, dok bi u slučaju fleksibinog kursa inflacija bila nešto veća, a pad privredne aktivnosti manji.

Autor: Tanja Kovačević

Tekst je objavljen u septembarskom broju štampanog izdanja Biznis.rs