Sve što može da se izmeri može i da se popravi

“ESG standardi zapravo predstavljaju sve nama do sada poznate standarde, kao što su: E – Environment – upravljanje životnom sredinom; S – Social – upravljanje društvenim aspektima, kako zaposlenih tako i zajednice u kojoj kompanije posluju, i na kraju negde i najvažniji deo su krovni standardi: G – Governance – načini upravljanja kompanijom koji uključuju poslovnu etiku, postavljanje ciljeva kompanija i omogućavanje da kompanije ne samo uvode već i sprovode zahteve u dela. Rekla bih da je uvođenje ovakvih standarda sada učestala praksa, ali da je od sve većeg značaja zapravo sprovođenje zadatih mera, planova i ciljeva koji iz tih standarda proizilaze.”

Ovako Milena Milosavljević, viši stručnjak za održive finansije i obnovljivu energiju, sa više od 10 godina iskustva u međunarodnoj finansijskoj industriji, ocenjuje značaj uvođenja ESG kriterijuma za poslovnu zajednicu, ali i njihove šire efekte na društvo.

U razgovoru za Biznis.rs ona objašnjava značaj sprovođenja ESG standarda i kako će ubuduće izgledati nefinansijsko izveštavanje i revizija ESG izveštaja, ali i dokle se u Srbiji stiglo sa edukacijom na ovu temu i kako države mogu da pomognu svojim privredama u tranziciji ka niskim emisijama.

Zašto je sprovođenje navedenih standarda sve značajnije?

“Razlozi su višestruki. Najpre, ova tema je od 2015. godine postala obavezujuća za zemlje potpisnice Pariskog međunarodnog sporazuma koji za cilj ima da ograniči globalno zagrevanje na ispod 2°C i težnju za ograničenje na 1,5°C porasta temperature u poređenju sa preindustrijskim nivoima. Zatim, sve je veća svest o tome kako  životna sredina utiče na naše živote i koji su štetni uticaji raznih poslovnih delatnosti. Samim tim veći je spoljašnji pritisak na kompanije da se bave ovom temom, a na regulatore da donose zakone i odgovarajuće kontrole.

Sve je veći i zahtev investitora i penzionih fondova da kompanije imaju ne samo visoku finansijsku ocenu, odnosno finansijski rejting, već i dobar ESG rejting, te da imaju postavljene ciljeve za smanjenje emisija, povećanje udela raznovrsnosti i ravnopravnosti zaposlenih i upravnih odbora, izjednačavanje plata i slično.

Uvođenjem Zelenog Sporazuma 2020. godine u Evropskoj uniji je uveden set regulativa koji za cilj ima da omogući sprovođenje zahteva EU da ima nulte emisije do 2050. godine i da prethodno smanji emisije za 55 odsto do 2030. Ovaj set regulativa ima široko dejstvo i na kompanije van Evropske unije kroz lance snabdevanja, pre svega kroz uvođenje poreza na ugljenik i povećanje cene ugljenika. Nestabilna međunarodna politička situacija ima uticaja na donete mere EU da što pre omogući nezavisno snabdevanje energijom, te – s obzirom na to da je EU neto uvozna i nema dovoljno snabdevanje naftom i gasom – poveća svoje do tada visoko postavljenje tendencije za ulaganje u obnovljive izvore, elektrifikaciju privrede, grejanje i slično”, ocenjuje naša sagovornica i dodaje da je veoma značajna i težnja Sjedinjenih Američkih Država, ali i Evropske unije, da omoguće decentralizovanu i nezavisniju nabavku pre svega od Kine, te da dodatno isključe snabdevače koji ne poštuju ljudska prava.

Kako sada izgleda nefinansijsko izveštavanje? I kako će izgledati u budućnosti, s obzirom na to da još uvek ne postoje precizni standardi?

“Nefinansijsko izveštavanje je u Evropskoj Uniji do sada bilo regulisano na osnovu regulative za nefinanijsko izveštavanje  (Non-Financial Reporting Directive – NFRD) koje se odnosi samo na kompanije od javnog interesa – izlistane na berzi, koje imaju više od 500 zaposlenih. Od njih se očekuje da izveštavaju o sopstvenom uticaju kao što su potrošnja energije, direktne emisije u objektima koji se koriste za poslovanje, broju zaposlenih i slično. Do sada je bilo oko 11.700 kompanija koje su imale obavezu da ovako izveštavaju.

Međutim uvođenjem nove EU regulative – Direktive o izveštavanju o korporativnoj održivosti  (Corporate Sustainability Reporting Directive – CSRD) povećava se ospeg kompanija koja će morati da izveštavaju, tako što će se zahtevati i od svih izlistanih NFRD kompanija, ali i drugih velikih preduzeća koja imaju preko 250 zaposlenih i više od 40 miliona evra prihoda ili 20 miliona evra na bilansu stanja da imaju svoj nefinansijski izveštaj. Takođe, kompanije van EU koje generišu preko 150 miliona evra prometa i imaju bar jednu EU poslovnicu koja generiše prihod od 40 miliona evra moraće da izveštavaju po ovoj novoj regulativi koja povećava i količinu zahteva i podataka koji bi trebalo da budu uključeni.

Ti zahtevi uključuju izveštavanje koje nije samo vezano za sopstveni uticaj, već i za ukupan uticaj u lancu poslovanja koji počinje od nabavke, pa sve do uticaja plasiranja usluga i dobara na tržište. Prvi izveštaji po ovoj novoj regulativi očekuju se u 2025. godini za prethodnu 2024. finansijsku godinu. Očekuje se da će 50.000 kompanija morati da izveštava ESG pokazatelje.

Glavni cilj ove regulative da se poveća transparentnost i da se zna više o uticaju kompanija na sve ESG teme, te da na osnovu toga i investitori i potrošači mogu da donose informisane odluke. Drugi uporedni cilj je da uspostavljanje merenja doprinese poboljšanju, jer se smatra da je sve merljivo i – popravljivo!”

A šta nas očekuje kada je reč o reviziji ESG izveštaja?

“Novina koju takođe uvodi CSRD odnosi se na to da će nefinansijski pokazatelji i izveštaji takođe biti revidirani, slično kao što su do sada bili i finansijski izveštaji. Za prve objavljene izveštaje očekuje se da će revizori sprovoditi reviziju na osnovu nacionalnih standarda i stalne prakse, dok će i kompanije i revizija učiti iz novonastale prakse. CSRD svakako zahteva da i podaci i metodologije koje se koriste za izveštavanje moraju biti dostupne i proverljive, kao i da sve pretpostavke budu objašnjene, te će revizori moći na osnovu ukupne doslednosti sa finansijskim izveštajem i na osnovu uzoraka da ustanove takozvano limitirano uverenje o ispravnosti.

Ono što je bitno pomenuti je da trenutno ne postoje standardi za revizore koji se tiču specifične provere CSRD izveštaja. EU će od 2026. godine objaviti standarde za izdavanje limitiranog mišljenja revizora, dok se od 2028. očekuju standardi za izdavanje mišljenja sa razumnom sigurnošću, kako bi se omogućio gradacijski rast kvaliteta i izveštaja i revizije.”

Koji su glavni ciljevi postavljanja ESG kriterijuma i koliko kompanije razmišljaju o ovoj novoj obavezi (nemačke, evropske, srpske)? Otkud ESG baš sada?

“Glavni ciljevi vezani su upravo za smanjenje ugljeničnih emisija, kako bi se omogućilo smanjenje porasta prosečnih temperatura i mitigacija/adaptacija kako života tako i poslovanja na negativne uticaje koje donose klimatske promene. Sve veći broj kompanija postavlja targete za nulte emisije do 2050. godine koji su usklađeni sa ograničenjem globalnog zagrevanja na 1,5°C. Broj kompanija koje su do 2023. postavile ovakav cilj, prema Inicijativi za ciljeve zasnovanoj na nauci (Science Based Targets Initiative – SBTi), udvostručio se u odnosu na 2022. godinu i iznosio je 4.205 kompanija globalno.

Broj kompanija u Evropi sa ovakvim ciljevima prednjači i zbog većih očekivanja investitora, pre svega penzionih fondova, sve zahtevnije regulative, ali i povećane svesti i pritiska zajednice.

Ovo svakako ne predstavlja ništa manji izazov za kompanije u Nemačkoj, koje su neminovno pogođene i trenutnim ekonomskim i političkim dešavanjima. Ipak, tehnologije kao što su solarni sistemi sada su dostigle tržišnu isplativost, te je broj novoinstaliranih solarnih sistema u Nemačkoj prošle godine iznosio čitav milion – polovina ih je bila postavljena na domaćinstvima. Sa druge strane, za određene teške industrije kao što su proizvodnja cementa, čelika, avio-industrija, teretni transport, alternativne tehnologije još uvek nisu na nivou ekonomske i tehnološke spremnosti, kao što je to na primer slučaj sa obnovljivim izvorima i električnim vozilima. Ipak, kompanije koje imaju dugoročne vizije pokreću prva postrojenja na zeleni vodonik ili postavljaju sisteme za direktno hvatanje i skladištenje ugljenika.”

Na koji način države mogu da pruže podršku svojim privredama u tranziciji ka ekonomiji sa niskim emisijama?

“Države definitivno mogu mnogo da pomognu, kako u donošenju ciljeva, tako i postavljanju zakonodavnih okvira koji omogućavaju i stimulišu tranziciju na niskougljeničnu ekonomiju. Primer takve prakse je i naš moderan zakon o obnovljivim izvorima energije koji je omogućio da se po prvi put u Srbiji priključe sistemi kupaca-proizvođača na mrežu, te sada takvih postrojenja ima više od 2.000 u kategoriji domaćinstava i skoro 1.000 u kategoriji ostalih potrošača. Ipak takvi zakonski okviri trebalo bi da omoguće sličnu primenu i u delu grejanja, industrije, saobraćaja jer se jedino tako mogu dostići potrebne sveukupne nulte emisije. Električna energija je jako važna grana, ali i dalje je samo jedan deo.”

Dokle se u Srbiji stiglo sa edukacijom o ESG-u? Koliko srpske kompanije razmišljaju o ovoj temi koja bi vrlo brzo mogla da dođe na dnevni red, pogotovo kod preduzeća koja sarađuju sa EU partnerima?

“Mislim da je svest u Srbiji na sve višem nivou i da je veliki doprinos edukaciji omogućen kroz niz konferencija na ovu temu. Razlozi za veće interesovanje su, takođe, višestruki, pre svega jer postoji dodatna motivacija koja dolazi i zbog mogućnosti ušteda i zarada iz novih usluga i proizvoda koji stižu iz ove oblasti, ali i obaveze za usklađivanje sa EU regulativama.

Kompanije koje izvoze svoje proizvode u Evropsku uniju pogođene su EU regulativom kao što je Uredba o prilagođavanju granica ugljenika (Carbon Border Adjustment Regulation – CBAM). Ova regulativa obuhvata sektore električne energije, cementa, đubriva, vodonika, čelika i gvožđa, i alumunijuma. Cilj joj je da postavi cenu ugljenika na proizvode koji se uvoze, kako bi se pospešila čistija proizvodnja u zemljama koje nisu članice EU, ali i kako bi se proizvodi sa većim ugljeničnim otiskom tretirali na isti način kao i oni proizvedeni u EU. Očekivanja su da će ova regulativa imati sve veće dejstvo na tokove i lance snabdevanja kako cena ugljenika na EU berzi za trgovinu emisijama bude rasla. Kompanije koje su obuhvaćene moraju da izveštavaju o emisijama od oktobra 2023. godine, dok puna primena stupa na snagu od 2026. godine”, zaključuje Milena Milosavljević.