Ne znam nijednu trgovačku firmu koja je ispunila plan u septembru i oktobru

Stanje u privredi Srbije nije sjajno, a ni dugoročna perspektiva nije ohrabrujuća. Imamo rast koji je oko 2,5 odsto, ali s obzirom na nizak nivo našeg društvenog proizvoda i aktivnost privrede uopšte, to je jako malo. Ako mislimo da ne zaostajemo za svetom, odnosno da sustignemo razvijenije zemlje, rast mora biti od pet do sedam procenata, ocenjuje Dragoljub Vukadinović, predsednik Metalac grupe.

U intervjuu za Biznis.rs ovaj privrednik, čije je ime već četiri decenije sinonim za giganta iz Gornjeg Milanovca, govori o mogućim rešenjima za brži privredni razvoj, efektima ograničenja trgovinskih marži i posledicama američkih sankcija Naftnoj industriji Srbije (NIS), kao i o primeni veštačke inteligencije u poslovanju.

Gde je ključ opstanka srpske privrede? Koji su najveći izazovi u predstojećem periodu i kako ih prevazići?

„Suviše smo uložili u strane direktne investicije. Veliki deo tih investicija bio je usmeren na zapošljavanje. Reč je o radno intenzivnim proizvodnjama, poput tekstilne i industrije kablova. U tom trenutku to nam je bilo potrebno kako bismo smanjili nezaposlenost. Mislim da to nije bilo dobro i da treba investirati u proizvodnju koja donosi veće benefite i koja ima malo složeniji proces proizvodnje. Sada vidimo da se uglavnom zatvaraju firme poput Benetona ili Leonija. Nismo forsirali domaću privredu, ona nije imala isti tretman, tako da je jako slaba u odnosu na stranu koja je dobijala velike subvencije.

Drugi veliki problem je što strane firme zarađeni novac ne reinvestiraju u Srbiju, već ga iznose van. To već imamo i znamo da su prošle godine više novca izneli nego što su investirali. To je neka druga opasnost.

Uz sve to – i sa ovim cenama koje smo imali, koje su kod nas rasle i više nego što je trebalo – i s obzirom na to da smo uvek imali veću inflaciju nego što prikazujemo, mislim da nam idu teški dani i što se tiče privrede i što se tiče stanovništva. Kada se tome dodaju unutrašnji politički i spoljni geopolitički problemi, ovo je jako teška godina, koja je već pri kraju. Ako gledamo Metalac, ali i većinu drugih firmi, završićemo je relativno uspešno, ali kakva će biti sledeća – to je sad teško i planirati i prognozirati.“

U medijima se pojavila informacija da bi mnogi trgovinski lanci zbog ograničavanja marži uskoro mogli da zatvore neke svoje prodavnice. Kako to komentarišete? Da li su trgovci zaista za dva meseca stigli od ogromnih profita do prosjačkog štapa?

„Ova godina je naročito teška jer je ukupna tražnja u Evropi i u Srbiji dosta niska. Čak i posle svih mera koje su uvedene, a čiji je cilj bio snižavanje cena artikala – što je bilo iznenađujuće i za Metalac, ali i za sve firme iz trgovinskog sektora – obim trgovine je smanjen, umesto da bude povećan shodno nižim cenama.

Ne znam nijednu trgovačku firmu koja je ispunila plan u septembru i oktobru. Mi prvi put za deset godina u našoj trgovini nismo ispunili plan, a razlog leži u manjoj kupovini. Većina ljudi sa kojima sam razgovarao to tako objašnjava. Mislim da je to posledica svih najava – od visokih cena do uvođenja mera i svega što se dešava. Ljude je strah da troše novac i žele da uštede. Ne mislim da će za sada biti nekih drastičnih zatvaranja, eventualno nekoliko prodavnica.“

Ukoliko se u dogledno vreme ne reši pitanje sankcija NIS-u i snabdevanje energentima, na koji način će to uticati na poslovanje kompanija?

„Mislim da neće biti nekih velikih poremećaja kada je reč o nafti. Nećemo je imati dovoljno, ali ćemo imati onoliko koliko je neophodno da možemo da funkcionišemo. Biće po većoj ceni i to će možda prouzrokovati neku malu inflaciju i povećanje cena, ali to ćemo prevazići.

Više me brine gas, zato što mnoge firme zavise od njega. Ne znam kako će se to premostiti i mislim da će neke firme možda morati da zatvore pojedine delove pogona. U Metalcu radimo bojlere na gas, ostale su nam peći na struju i to nije problematično, ali zaista ne vidim kako će se prevazići taj problem, čak i da se cene povećaju.“

Koje su nužne mere za pomoć domaćoj privredi? Gde je neophodno ulagati?

„Kada me pitaju gde ulagati, moj odgovor je – obrazovanje. Možete vi da ulažete gde hoćete ako nemate kadrove. Zato smatram da je neophodno podići nivo obrazovanja koji nam je katastrofalan. Nedavno sam bio u Kini i nisam mogao da se načudim šta su postigli. Kako? Zato što imaju najbolje obrazovanje na svetu. Imaju kadrove, ljude… Nama oni najbolji odlaze iz zemlje. Mi imamo kadrove koji su obrazovani, predodređeni da uče i stvaraju, ali se oni ne zadržavaju u Srbiji.

Drugi važan deo odnosi se na rad institucija, efikasnost državne uprave i poboljšanje infrastrukture bez koje se privreda ne može razvijati. Infrastruktura nisu samo putevi, već i optički kablovi, železnica, avio-saobraćaj i hiljadu malih stvari.

Ako govorimo o konkretnim granama za ulaganje, mislim da će u svetu u narednom veku najveći problem biti hrana i da tu treba da radimo na većem stepenu prerade u prehrambenoj industriji. Neophodno je stvarati velike poljoprivredne kombinate kao što smo nekada imali, a koji su sada mali. Ovaj deo privrede pretvorio se od onih najvećih do toga da sadimo jabuke i borovnice, to izvozimo i na tome završavamo jedan deo, dok drugog dela nema, a zapravo imamo ogroman potencijal u prehrambenoj industriji.

Takođe, mi smo darovita nacija za prirodne nauke. Mislim da su veštačka inteligencija i IKT usluge prostor gde se još može raditi. To jeste i danas velika izvozna grana, ali ona može da se poveća.“