Minimalac u Srbiji među najnižim u zemljama regiona i Evropi

Pregovori o minimalnoj ceni rada za 2023. godinu ulaze u samu završnicu. Zainteresovane strane u ovom procesu ostale su pri svojim prvobitnim stavovima, pa se zato pred narednu sednicu Socijalno-ekonomskog saveta zakazanu za utorak, 13. septembar, čini da minimalac u Srbiji ni u narednoj godini neće dostići minimalnu potrošačku korpu, koja se “cilja” već neko vreme.

Minimalna zarada za tekuću godinu iznosi 35.012 dinara. Ona je u 2021. godini bila oko 32.000 dinara i nakon prošlogodišnjih pregovora povećana je za 9,4 odsto. Tako je minimalna zarada u Srbiji (oko 298 evra) trenutno među najnižim u regionu, ali i čitavoj Evropi.

Biznis.rs vam u dva nastavka, koja objavljujemo danas i sutra, donosi poređenje minimalnih zarada u zemljama regiona i Evropske unije, uz prikaz njihovog kretanja tokom poslednjih godina, komentare analitičara i predstavnika poslodavaca i sindikata.

Niži minimalac od Srbije ima samo Bosna i Hercegovina – 543 konvertibilne marke, što je 277 evra (posle povećanja početkom 2022. godine), i njen drugi entitet – Republika Srpska – 650 KM, odnosno 295 evra. U Severnoj Makedoniji minimalna zarada od februara iznosi oko 18.000 denara, odnosno oko 300 evra, u Crnoj Gori je od januara 450 evra, u Hrvatskoj 3.750 kuna (498 evra), dok Slovenija ima najveću minimalnu zaradu u regionu – 1.074 evra.

Prema poslednjim podacima Eurostata, u julu ove godine najniže bruto zarade u zemljama članicama Evropske unije kretale su se od 363 evra u Bugarskoj do 2.313 evra u Luksemburgu.

Od ukupno 27 članica EU, 21 zemlja ima zakonom definisanu minimalnu zaradu, dok ona ne postoji na Kipru, u Danskoj, Italiji, Austriji, Finskoj i Švedskoj. Na osnovu mesečnih bruto minimalnih zarada, Eurostat države članice EU klasifikuje u tri različite grupe.

U prvu grupu ubrajaju se zemlje sa minimalnom zaradom iznad 1.500 evra mesečno i tu spadaju Luksemburg, Belgija, Irska, Holandija, Nemačka i Francuska. Njihove nacionalne minimalne plate kretale su se od 1.646 evra u Francuskoj do 2.313 evra u Luksemburgu.

U drugoj grupi su „minimalci“ veći od 1.000, ali niži od 1.500 evra na mesečnom nivou. U ovu grupu spadaju Španija i Slovenija, a njihove najniže plate bile su 1.074 evra u Sloveniji i 1.166 evra u Španiji.

Minimalne zarade ispod 1.000 evra mesečno svrstale su u treću grupu Portugal, Grčku, Maltu, Litvaniju, Češku, Estoniju, Slovačku, Poljsku, Hrvatsku, Mađarsku, Rumuniju, Letoniju i Bugarsku. Njihove nacionalne minimalne zarade kretale su se od 363 evra u Bugarskoj do 823 evra u Portugalu.

Prosečna godišnja stopa rasta minimalnih zarada između jula 2012. i jula 2022. godine bila je najviša u Rumuniji (+12,6 odsto), a zatim slede Litvanija (+12,1) i Bugarska (+9,4). Najniže prosečne godišnje stope rasta među državama članicama EU zabeležene su u Francuskoj i na Malti (obe +1,4 odsto), a zatim u Holandiji (+1,9 odsto).

Za srpske poslodavce prihvatljiva ponuda države

Poslednja ponuda države za povećanje minimalne zarade u Srbiji u 2023. godini od 14,3 odsto, što bi prag minimalca podiglo na 40.020 dinara, uz povećanje neoporezive osnovice za 12,5 odsto – sa 19.300 na 21.712 dinara, i smanjenje doprinosa Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO) za jedan odsto, za poslodavce je prihvatljiva.

“Naš uslov je bio da dobijemo određene olakšice i uz ove ustupke mi prihvatamo predlog države. Bilo kakvo povećanje koje bi bilo značajno iznad inflacije u ovom momentu praktično bi povećalo inflatorna očekivanja i smatramo da to ne bi bilo prihvatljivo ni za budžetski sistem ni za privrednike, koji, sa druge strane, ne bi mogli da izdrže toliki teret”, kaže za Biznis.rs počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije (UPS) Nebojša Atanacković.

Prema njegovim rečima, mi nemamo toliko snažnu privredu koja može u trenutku kada je inflacija 12,8 odsto da podigne minimalne plate za 25 procenata, koliko je bio zahtev sindikata. Atanacković ističe da je i u privredi prisutno ogromno rastrojavanje i da oni koji su prošle godine imali dosta veće plate od minimalne sada imaju još veće zarade.

“Minimalna zarada je onakva kakvu privreda u ovom momentu može da obezbedi. Kada se ona poveća na 40.000 dinara svi koji su primali taj iznos, a to je veliki broj zaposlenih, dobiće adekvatno veće zarade, s tim što će minimalna da poraste za 5.000 dinara, dok će se ostale povećati za šest, sedam ili 10.000, jer praktično minimalna zarada podiže i ostale plate u odnosu na postavljeni minimum”, ističe naš sagovornik.

On navodi da je sledeći sastanak Socijalno-ekonomskog saveta (SES) zakazan za 13. septembar i da će, ukoliko se članovi SES-a koji čine dva reprezentativna sindikata, poslodavci i predstavnici države ne dogovore, poslednju reč dati Vlada Srbije do 15. septembra.

“Ne verujem da će doći do konsenzusa i da će sindikati prihvatiti ovo povećanje, naročito ne od januara iduće godine. Zato smatram da neće doći do saglasnosti na Savetu, već da će vlada imati dva dana nakon sastanka da odredi kolika će biti minimalna zarada za narednu godinu, i to će biti verovatno 40.020 dinara”, zaključuje Atanacković.

Sindikati ne žele da idu ispod minimalne potrošačke korpe

Čedanka Andrić, predsednica UGS “Nezavisnost”, jednog od dva reprezentativna sindikata koji učestvuju u pregovorima o minimalnoj ceni rada, za Biznis.rs ocenjuje da je ovakva ponuda države za njih neprihvatljiva.

“Na ponudu države od 14 odsto povećanja jasno smo rekli da nećemo pristati. Niti mi, niti kolege iz Saveza samostalnih sindikata Srbije. Minimalna zarada ne sme da bude ispod minimalne potrošačke korpe, koja je u momentu pregovora iznosila 43.000 dinara, što je povećanje minimalca od nekih 25 odsto. Mi već sada imamo visoku inflaciju i ono što ispregovaramo vrlo brzo će biti obezvređeno”, podvlači naša sagovornica.

Sindikati su kao mogućnost kompromisa ponudili da se povećanje podeli na dva dela, pa da prvo bude odmah u septembru i to nekih 11 odsto, a da minimalac bude povećan još 14 odsto od januara sledeće godine.

“Nismo naišli na razumevanje ni za takav predlog. S druge strane, poslodavcima je država ponudila povećanje neoporezivog dela, i to ne samo za minimalne već za sve zarade, i smanjenje doprinosa za jedan odsto, što mi takođe ne možemo da prihvatimo i ne slažemo se da to bude deo pregovora o minimalnoj ceni rada”, navodi Andrić.

Minimalna zarada postala pravilo, a ne izuzetak

Predsednica UGS “Nezavisnost” objašnjava da je izjednačavanje minimalne zarade za minimalnom potrošačkom korpom minimum zahteva sindikata i da na sednici Socijalno-ekonomskog saveta najverovatnije neće doći do dogovora jer su pozicije pregovarača i dalje „prilično udaljene“.

“Kada smo ušli u pregovore razgovarali smo o minimalnoj potrošačkoj korpi koja je u maju iznosila 43.695 dinara, a koliko će ona iznositi u maju sledeće godine kada minimalna zarada bude na nivou od 40.000 dinara? Kupovna moć stanovništva je već dosta ugrožena. Roba široke potrošnje poskupljuje iz dana u dan. Takođe i inputi za privredu poskupljuju, pre svega energenti, a čim poslodavcima poskupi struja i gas, i cene finalnih proizvoda idu ‘gore’”, ističe ona.

Čedanka Andrić podseća da je minimalna zarada nešto što bi prema zakonu trebalo da bude izuzetak, a ne pravilo. Ona kaže da zaposleni u Srbiji godinama primaju najniže zarade, iako firme posluju pozitivno.

“Minimalna zarada može da se isplaćuje maksimalno šest meseci, dok poslodavac ima problema u proizvodnji i poslovanju, i sa tim i sindikati moraju da se usaglase. Takođe, poslodavac mora da donese odluku o minimalnoj zaradi – koliko ona traja, zbog čega je uvodi… Poslodavci te odluke više uopšte ne pišu, a minimalna zarada postala je pravilo bez utemeljenja i to više niko ne kontroliše”, zaključuje naša sagovornica.

Pročitajte i drugi deo našeg istraživanja o minimalnim zaradama u regionu i EU: Najniže plate teško prate inflaciju u vremenu krize