Pojam zajedničkog ulaganja u Srbiji se pretežno odnosi na strance

Zajedničko ulaganje, odnosno ugovor o zajedničkom ulaganju, uglavnom je način za kombinovanje dobrih strana više poslovnih partnera, pri čemu se mogu izbeći administrativne formalnosti koje su često neophodne pri osnivanju preduzeća.

Ovakav ugovor najčešće podrazumeva udruživanje sredstava da bi se realizovao neki projekat. Nakon završetka i dolaska do cilja koji su ulagači zajedno odredili deli se zarada, a neretko i gubici.

Zajedničko ulaganje uglavnom traje onoliko koliko traje i određeni projekat, nakon čega saradnja prestaje, mada u određenim slučajevima partneri mogu i nastaviti da sarađuju osnivanjem zajedničke firme.

Savetnik za strana ulaganja Milan Kovačević kaže u razgovoru za Biznis.rs da ugovori o zajedničkom ulaganju mogu biti vrlo korisni ako se partneri unapred dogovore oko ciljeva, korišćenja zajedničkih resursa, ali i podele rizika i odgovornosti.

„Pre stupanja u ovakav partnerski poduhvat trebalo bi proceniti tržište, ali i koliko je ulaganje isplativo ili rizično. Taj pojam zajedničkog ulaganja kod nas je prestao da se koristi od uvođenja pojma vlasničkog ulaganja, pogotovo stranog. Kod nas je zajedničko ulaganje postojalo dok je bila aktuelna društvena svojina, onda smo limitirali strano ulaganje kao zajedničko, odnosno joint venture. Sad kada govorimo o zajedničkom ulaganju trebalo bi da govorimo o zajedničkom ulaganju domaćih i stranih ulagača u vlasništvu“, objašnjava Kovačević.

Naš sagovornik smatra da pojam zajedničkog ulaganja važi samo za strance, jer aktuelna vlast ima za cilj da privlači strane investicije.

„Nekako je u celini naša politika okrenuta strancima. U početku se to i moglo razumeti jer je ideja bila da stranci imaju lakši pristup tržištu. Oni takođe imaju tehnologije, pa se brže i lakše mogla realizovati investicija ako je isključivo strano ulaganje. Međutim, trebalo je voditi računa da se podstiče i domaće preduzetništvo, da je potrebno i usvajati tehnologiju i da i mi učimo o načinu na koji funkcionišu svetska tržišta“, ocenjuje Kovačević.

On ističe da je velika šteta da uopšte nije bilo pokušaja da kod stranih ulaganja država uslovi da jedan deo investicije bude domaći.

„Država je to radila samo u velikim projektima, i to vrlo neuspešno. Fiat je zajedničko ulaganje u kojem Srbija ima jednu trećinu, ali smo dali mnogo više. „Beograd na vodi“ je takođe zajedničko ulaganje sa Emiratima gde mi imamo jednu trećinu, a dali smo i u tom slučaju mnogo više“, navodi Kovačević.

Kod ugovora o zajedničkom ulaganju mora se voditi računa da obe strane dobiju zaradu ili da dele gubitke srazmerno kapitalu koji su uložile.

„Želja za ulaskom na strano tržište često može biti odlučujući faktor kompanije za ulazak u zajednički poduhvat. U slučaju da kompanija želi da proširi svoju mrežu i na druga tržišta, možete da uđete u zajednički poduhvat sa lokalnim distributerom iz inostranstva koji dobro poznaje kanale distribucije, kao i lokalno tržište“, navodi savetnik za strana ulaganja.

Jedna od prednosti zajedničkog ulaganja je i to što veći broj investitora uključenih u projekat znači manje troškove za svakog od njih, kao i eventualne gubitke.

„Takođe, dobra strana zajedničkih ulaganja jeste i ograničeno vreme trajanja ovakvog partnerstva, jer nijedna strana nema obavezu trajnog vezivanja u poslovnom odnosu. Na taj način svako ima priliku da napusti poduhvat nakon završetka određenog projekta. S druge strane, ako prvi projekat ispuni očekivanja ništa ne sprečava učesnike da ga pretvore u trajno partnerstvo“, zaključuje Milan Kovačević.