U periodima visoke inflacije minimalac se revidira i kvartalno

Kolegijum Socijalno-ekonomskog saveta na kom će se još jednom razmotriti minimalna cena rada za narednu godinu biće održan sutra, 1. septembra.

Država je najavila da će povećati iznos neoporezivog dela zarade i na taj način izaći u susret poslodavcima, kako bi se minimalna plata sa sadašnjih 35.012 dinara povećala na 40.000 dinara u 2023. godini. Za sindikate je ovaj predlog neprihvatljiv. Oni traže da se minimalac poveća već od septembra i da bude usklađen sa rastućom inflacijom, dok poslodavci smatraju da je povećanje moguće između devet i 12 odsto, uz smanjenje poreza i doprinosa.

Predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik Instituta za radno pravo Mario Reljanović u razgovoru za Biznis.rs ocenjuje da postoje dve izuzetno sporne tačke kod utvrđivanja minimalne zarade. Prva je vezivanje za minimalnu potrošačku korpu, koja predstavlja iznos koji mesečno troše najsiromašnije porodice u Srbiji za osnovne potrebe, a druga je činjenica da se minimalna cena rada utvrđuje u septembru za celu sledeću godinu.

“Cilj minimalne zarade ne sme biti izjednačavanje sa najsiromašnijima, već se njen rast mora usmeriti na neki racionalniji pokazatelj, kao što su realni troškovi života. U suprotnom mi zapravo težimo tome da radnik u Srbiji bude minimalno plaćen toliko da dostigne najsiromašnije, a to nije put za izlazak iz siromaštva već za njegovu reprodukciju. Druga sporna tačka je činjenica da minimalna cena rada koja bude utvrđena tokom septembra 2022. godine važi do 31. decembra 2023. godine, dakle punih 15-16 meseci tokom kojih će se dogoditi mnogo toga što će je dodatno obesmisliti. Pre svega mislim na ukupnu inflaciju i naročito na poskupljenje komunalnih usluga i životnih namirnica. Ono što se može kupiti za minimalnu zaradu danas neće moći da se kupi već za četiri meseca, kada zvanično počne da se primenjuje, a da ne pričamo o periodu do kraja naredne godine”, ocenjuje naš sagovornik.

Zbog toga, on smatra da se minimalna cena rada mora revidirati najmanje polugodišnje, a u periodima visoke inflacije, kao što je ovaj u kojem smo trenutno, i kvartalno. Prostor za tako nešto, kako ističe, postoji u Zakonu o radu, ali očigledno da ne postoji volja da se mogućnost preispitivanja minimalne zarade tokom godine i sprovede.

Neophodna temeljna reforma poreskog sistema

Komentarišući najavljeno rasterećenje poslodavaca, Reljanović ukazuje na činjenicu da se u Srbiji „problemu“ minimalne zarade konstantno prilazi sa pogrešne strane jer država pokušava da uveća minimalnu cenu rada onoliko koliko smatra da je politički moguće, a da pritom ne prati socijalne parametre minimalne zarade, iako je ona pre svega socijalna, a ne ekonomska kategorija.

“Najavljeno rasterećenje poslodavaca je u tom smislu samo jedna populistička mera kojoj se pristupa da bi se poslodavci ‘odobrovoljili’ na povećanje minimalne zarade. Nama je, međutim, potrebna temeljna reforma poreskog sistema kao i politike redistribucije javnih sredstava, da bi se zaista došlo do nekog konkretnog, dugoročnog i na realnim parametrima zasnovanog povećanja minimalne cene rada”, smatra on.

Prema njegovom mišljenju, preispitivanje ovog sistema uključuje sa jedne strane rešenja za koja bi se svakako zalagali i podržali ih i poslodavci (naročito mikro i mali) i radnici, kao što je potpuno izuzimanje minimalne zarade iz poreza na dohodak građana, uz značajno smanjenje stope doprinosa na najniže zarade.

“Minus koji ovako nastane može se popuniti uvođenjem progresivnog oporezivanja, kako bi država konačno prestala da izigrava Superhika i malo postala Robin Hud. Sadašnje rešenje prema kojem radnici sa najvišim prihodima plaćaju manje poreza i doprinosa – tačnije uopšte ne plaćaju doprinose – od radnika sa najnižim prihodima, sramotno je. Drugi način je preusmeravanje u fondove socijalnog osiguranja novca od poreza na najviše zarade. Sve ovo što se sada radi i negoveštava samo liči na krpljenje broda koji tone papirnim maramicama – potezi su jednokratni i populistički, bez svesti o dugoročnim ekonomskim efektima i bez dugoročnog plana kako će se sistem prilagoditi aktuelnim ekonomskim i socijalnim parametrima”, navodi Reljanović.