Ima li poslodavac pravo da zna zbog čega zaposleni uzima bolovanje?

Kao da nije dovoljno što se zaposleni nose sa nekom bolešću i tokom pandemije korona virusa odlaze kod lekara u velike gužve u čekaonicama, dodatne glavobolje pojedinima izaziva i pitanje kolega i poslodavaca – da li si zaista bolestan i od čega? Mnogi, koji su u prilici, nastavljaju da rade i online, od kuće, iako se ne osećaju u potpunosti dobro, ali svakako sve zanima – ima li poslodavac uopšte pravo da zna zašto je radnik na bolovanju ili i to spada u lične podatke?

„U aprilu je na snagu stupio podzakonski akt pod nazivom ‘Pravilnik o obrascima u sistemu zdravstvene zaštite‘, koji je donelo Ministarstvo zdravlja. On definiše izgled svih obrazaca koje lekari izdaju pacijentima – uputa za preglede, za laboratoriju, stacionarno lečenje i slično. Ipak, najviše pažnje u javnosti privukao je deo kojim je propisan izgled izveštaja o privremenoj sprečenosti za rad, koji izabrani lekar izdaje pacijentu koji je na bolovanju (tzv. hranarina ili doznaka za bolovanje). Radi se o obrascu koji predstavlja dokaz poslodavcu o privremenoj sprečenosti za rad zaposlenog, pa samim tim predstavlja formalnu pretpostavku za isplatu naknade zarade“, objašnjava za Biznis.rs pravnik Infostuda, Milan Predojević.

Prema njegovim rečima, novi Pravilnik, u delu koji se tiče Izveštaja o privremenoj sprečenosti za rad, predviđa da isti sadrži podatke o zdravstvenoj ustanovi u kojoj radi izabrani lekar koji obrazac popunjava i podatke o pacijentu koji je na bolovanju, odnosno o osiguranom licu.

„Kada je reč o osiguranom licu (pacijentu), izveštaj treba da sadrži osnovne lične podatke: ime i prezime, datum rođenja, pol, jedinstveni matični broj građana, lični broj osiguranog lica (LBO), adresu stanovanja, posao koji obavlja, naziv poslodavca, matični broj i PIB poslodavca. Kao uzrok privremene sprečenosti za rad navodi se jedino zakonski razlog“, naglasio je naš sagovornik.

Prema Zakonu o zdravstvenom osiguranju, naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad pripada osiguranicima zaposlenima i preduzetnicima, ako je zdravstveno stanje osiguranika, odnosno člana njegove uže porodice takvo da je osiguranik privremeno sprečen za rad:

1. usled bolesti ili povrede van rada;
2. usled profesionalne bolesti ili povrede na radu;
3. zbog bolesti ili komplikacija u vezi sa održavanjem trudnoće;
4. zbog propisane mere obavezne izolacije kao kliconoše ili zbog pojave zaraznih bolesti u njegovoj okolini;
5. zbog nege bolesnog, odnosno povređenog člana uže porodice, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom;
6. zbog dobrovoljnog davanja organa, ćelija i tkiva, izuzev dobrovoljnog davanja krvi;
7. u slučaju kada je određen za pratioca bolesnog osiguranog lica upućenog na lečenje ili lekarski pregled u drugo mesto, odnosno dok boravi kao pratilac u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi

„Prema tome, dovoljno je da izabrani lekar upiše koji je od navedenih zakonskih razloga za privremenu sprečenost za rad nastupio, ali ne mora da unosi medicinske podatke, odnosno zabranjeno mu je da upisuje zdravstvene podatke koji predstavljaju posebno osetljive informacije o ličnosti. Primera radi, dovoljno je da upiše da postoji bolest ili povreda van rada, ali nije ovlašćen da upisuje koja je bolest u pitanju. Ili, dovoljno je da upiše da postoji bolest ili komplikacija u vezi sa trudnoćom, ali ne sme da navodi koja je to bolest ili komplikacija“, ističe pravnik Infostuda.

Dodaje da pravilnik razrađuje postojeće zakonske odredbe po kojima podaci o zdravstvenom stanju predstavljaju posebno osetljive i naročito zaštićene podatke o ličnosti.

„Izveštaj, između ostalog, treba da sadrži i podatke o prvom i poslednjem danu privremene sprečenosti, i ukupan broj radnih dana privremene sprečenosti za rad, zatim ocenu lekarske komisije, kada je zaposleni na bolovanju dužem od 60 dana. Izabrani lekar ocenjuje bolovanje samo za prvih 60 dana, a nakon toga je neophodna ocena lekarske komisije filijale Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) o daljoj privremenoj sprečenosti za rad“, naveo je Predojević.

Prema Zakonu o pravima pacijenata, koji je na snazi od 2013. godine, propisano je da pacijent ima pravo na poverljivost svih ličnih informacija, koje je saopštio zdravstvenom saradniku, uključujući i one koje se odnose na stanje njegovog zdravlja i potencijalne dijagnostičke i terapijske procedure, kao i pravo na zaštitu svoje privatnosti tokom sprovođenja dijagnostičkih ispitivanja i lečenja u celini.

„Takođe je zabranjeno da zdravstveni saradnik saopšti drugim licima navedene lične informacije o pacijentu. Prema tome, već na osnovu navedenog propisa jasno je bilo da lekar nije imao ovlašćenje da saopštava poslodavcu podatke o dijagnozi bolesti zbog koje je njegov zaposleni sprečen za rad. Zbog čega je bilo potrebno da prođe osam godina da bi se doneo podzaonski akt koji bi bio usklađen sa zakonom? Ili zbog čega se insistiralo na primeni podzakonskog akta koji je suprotan zakonskom aktu“, pita se naš sagovornik.

Kako kaže, nije bilo opravdanja da se i dalje primenjuje podzakonski propis, koji je bio zastareo i zreo za promenu, ali je po inerciji zahtevano od lekara da disciplinovano popunjavaju sve predviđene rubrike obrasca, iako je sadržao i podatke o bolesti.

„Zapravo je od početka bilo jasno da nema nikakve potrebe da poslodavac dobija informacije o bolesti svog zaposlenog. S obzirom na to da su prema Zakonu o zdravstvenom osiguranju medicinsko-stručna lica izabrani lekar i lekarske komisije RFZO, samo ti organi u postupku utvrđivanja privremene sprečenosti za rad imaju znanje i zakonsko ovlašćenje da utvrđuju dijagnozu, odnosno da li je zbog određene bolesti zaposleni sprečen za rad. Nema razloga da oni objašnjavanju poslodavcu svoj stav davanjem dijagnoze, jer poslodavac niti je stručno lice u tom pogledu, niti ima zakonsko ovlašćenje da menja nalaz lekara, odnosno lekarske komisije“, napominje Predojević.

Sasvim je dovoljno, ističe on, da poslodavac bude obavešten, u zakonitom postupku, od stručno-medicinskog organa koji ima zakonsko ovlašćenje da daje takvu ocenu – da je njegov zaposleni na bolovanju.

„Razlozi bolovanja za njega nisu važni i ne mora da ih poznaje. Naravno, za svaku ocenu može da podnese zahtev za proveru (npr. da ocenu lekara proveri lekarska komisija), ako mu je nešto sumnjivo ili nelogično, ali nema pravo da ulazi u osetljive podatke o ličnosti“, navodi pravnik Infostuda.

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, koji je usvojen u novembru 2018. godine, takođe je zabranjivao neovlašćeno baratanje zdravstvenim podacima.

„Navedenim zakonom zabranjena je obrada podataka o ličnosti kojom se otkriva rasno ili etničko poreklo, političko mišljenje, versko ili filozofsko uverenje ili članstvo u sindikatu, kao i obrada genetskih podataka, biometrijskih podataka u cilju jedinstvene identifikacije lica, podataka o zdravstvenom stanju ili podataka o seksualnom životu ili seksualnoj orijentaciji fizičkog lica. Dakle, oni se svrstavaju u ‘posebnu vrstu podataka o ličnosti’, kod kojih su strožiji kriterijumi za obradu – propisan je viši stepen zaštite njihove tajnosti. Tu spadaju i podaci o zdravstvenom stanju koji se prema zakonu mogu obrađivati samo pod posebno propisanim procedurama i uslovima, gde svakako nije dato ovlašćenje poslodavcu da ih pribavlja od zaposlenog“, obrazložio je naš sagovornik.

Prema svemu navedenom, Predojević kaže da se može se zaključiti da su zakonske odredbe, koje su na snazi već godinama, odnosno koje su stupile na snagu znatno pre pravilnika Minstarstva zdravlja, već zabranjivale poslodavcu da izvrši uvid u dijagnozu bolesti zbog koje je zaposleni na bolovanju.

„Pravilnik samo predstavlja usklađivanje podzakonskih akata sa zakonom. Verovatno je to trebalo učiniti i ranije, ali ni do sada nije bilo razloga da se beskompromisno primenjuje stari pravilnik, koji je očito bio neusklađen sa zakonskim propisima, jer je donet znatno pre navedenih zakona, odnosno još 2010. godine. Opšte je pravilo da zakon ima veću snagu od podzakonskog akta, kakav je pravilnik, te je bilo osnova i pre novog pravilnika da se prioritetno primenjuje zakon, a ne pravilnik. Slepo pridržavanje ‘obrazaca’, kada je jasno da isti više ne odgovaraju važećim propisima veće pravne snage (zakonima), nema opravdanje u pravnom sistemu“, smatra pravnik.