Ko su glavni krivci za klimatske promene?

Izveštaj Međunarodne agencije za energetiku (IEA) pokazuje da bi promene u ponašanju pojedinaca doprinele veoma malo u ukupnom smanjenju emisije gasova staklene bašte. Izraženo u procentima, one čine samo četiri odsto neophodnog smanjenja. Ipak, iza propagandnih kampanja koje poslednjih nekoliko decenija odgovornost prebacuju na ’običnog čoveka’ neretko stoje, otvoreno ili skriveno, upravo kompanije koje su najodgovornije za globalno zagrevanje i zagađenje plastikom.

„Nema sumnje da ogromna odgovornost leži na naftnim kompanijama, političarima koji ne reaguju, razvijenim zemljama, ali i onim u razvoju koje poslednjih decenija trče istu trku u kojoj na kraju ispašta planeta. Dok ulažu velika sredstva u PR i marketing da bi nam objasnili da je život bez fosilnih goriva nemoguć, istovremeno nas ubeđuju da ćemo spasiti planetu ako samo malo promenimo svoje navike. Nažalost, nećemo. To ne znači da treba da sedimo skrštenih ruku. Naprotiv. Svaka, pa i najmanja promena, signaliziraće onima koji odlučuju da i oni moraju da menjaju svoje poslovanje, A to je suštinska promena koja nam je potrebna“, objašnjava za Biznis.rs Marija Dedić iz Centra za promociju cirkularne ekonomije.

Studija nedavno objavljena u časopisu Nature pokazuje da ako želimo da imamo samo 50 procenata šanse da ograničimo rast temperature na 1,5 stepeni Celzijusa, 90 odsto uglja i 60 procenata rezervi nafte i gasa mora ostati u zemlji.

„Dakle, sve je jasno, samo je pitanje da li postoji volja da se stvar reši. Takođe, izveštaj portala iz Velike Britanije – Carbon Brief, koji je specijalizovan za nauku i politiku o klimatskim promenama, nedvosmisleno pokazuje da Sjedinjene Američke Države imaju najveću istorijsku odgovornost za klimatsku krizu. SAD, s druge strane, prebacuju loptu u dvorište Kine koja je poslednjih godina u ekspanziji. Jasno je i koje kompanije najviše zagađuju – prošlogodišnje istraživanje Instituta za klimatsku odgovornost pokazalo je da je 20 kompanija koje proizvode fosilna goriva odgovorno za trećinu emisije gasova staklene bašte. Međutim, kao i države, i kompanije igraju igru prebacivanja odgovornosti pokušavajući da odgovornost prebace na nas kao krajnje potrošače“, naglasila je naša sagovornica.

Kada je reč o konkretnim kompanijama koje su sklone zelenom marketingu (greenwashing), ona kaže da svako od nas to može videti ako uporedi ono što kompanija govori i ono što radi. Međutim, ona primećuje da su njihove metode postale sve sofisticiranije, pa uspevaju da u svoje ekološko poslovanje ubede potrošače koji nemaju dovoljno informacija.

„Kada vam kompanija kaže da je njihova plastična flaša 100 odsto reciklabilna, to sjajno zvuči, zar ne? Ali, onda malo zagrebete ispod površine i shvatite da to što je nešto reciklabilno ne znači da će zaista i biti reciklirano. Obmanjuju nas i kada reklamiraju svoju novu kolekciju odeće kao ekološku jer se sastoji od 80 procenata recikliranog poliestera, a ’zaboravljaju’ da kažu da je to samo jedan odsto njihovog ukupnog poslovanja. Ili kada nam otežavaju popravku električnog uređaja čime nas primoravaju da kupujemo novi i tako doprinosimo stvaranju elektronskog otpada“, naglasila je Dedić.

Prema njenim rečima, u ovom slučaju Srbija sve više postaje deo sveta, ne samo zato što te multinacionalne kompanije posluju i kod nas, već i zato što je sve više ljudi kojima zaštita životne sredine postaje važna, pa je potrebno i ubediti ih da je baš određeni proizvod, brend ili kompanija vredan poverenja i pažnje.

„Nedavno je poznati tržni centar u Beogradu proglasio ’zeleni’ utorak ’danom za održivi razvoj i nezadrživi šoping’. Nisu oni jedini, ali su dobar primer kako neke kompanije misle da je dovoljno da stave prefiks ’zeleni’ i da se reklamiraju kao ekološki svesni, pa će svi u to poverovati. Na sreću, sve je više informisanih potrošača koji, kao u ovom slučaju, znaju da ne možete pozivati na kupovinu bez ograničenja, dakle promovisati konzumerizam i to spojiti u istoj rečenici sa održivim razvojem“, primećuje naša sagovornica.

Ipak, ona napominje da iza ovakvih poruka ne stoji uvek loša namera da se potrošači obmanu, što je suština greenwashing-a, već je nekad u pitanju neznanje.

„Zato nam je potrebna edukacija, ne samo potrošača, već i zaposlenih u kompanijama. Ako kažemo da svi treba da preuzmemo odgovornost, to implicira da smo svi jednako krivi za stanje u kom se planeta nalazi – a nismo. Odgovornost najpre treba da preuzmu oni u čijim su rukama moć i resursi za rešenje problema koji su sami, činjenjem ili nečinjenjem, napravili. Dakle, kompanije koje se bave proizvodnjom fosilnih goriva, njihovi investitori, predstavnici vlada i država čija zainteresovanost za klimatske promene ostaje samo na deklarativnom nivou, bez želje da se pretvori u vid konkretne akcije“, ocenjuje Dedić.

Kako kaže, tek onda je tu individualna odgovornost, ali ni ona ne može biti, ističe ona, ista za čoveka koji živi u SAD, kupuje novi automobil svake druge godine, putuje avionom svakog meseca i poklonik je potrošačke kulture i za čoveka koji živi u selu u Srbiji i nikad nije izašao iz zemlje.

„Istraživanje Univerziteta u Lidsu je pokazalo da najbogatijih 10 odsto ljudi konzumira 20 puta više energije nego najsiromašnijih 10 procenata. Oni koji su dovoljno svesni uticaja klimatskih promena, a istovremeno imaju mogućnost izbora, mogu odlučiti da manje koriste avio-saobraćaj, da izbace meso iz ishrane, da isključuju svetla, ne koriste jednokratnu plastiku, recikliraju, pređu na javni prevoz umesto posedovanja sopstvenog automobila. Ali, da biste mogli da reciklirate moraju da postoje uslovi za to. Da biste manje vozili automobil, javni prevoz mora dobro da funkcioniše, tako da se ponovo vraćamo na one u čijim je rukama moć. A naša uloga, kao pojedinaca, jeste da ih stalno podsećamo na to da su odgovorni za rešenje problema“, zaključila je urednica portala Centar za promociju cirkularnu ekonomije.

Greenwashing u brojkama

• Prema izveštaju Centra za istraživanje klime, asocijacija naftnih kompanija Američki petrolejski institut je potrošila 663 miliona dolara na PR i reklame od 2008. do 2017. godine.
• U nedavnoj studiji analizirano je 180 dokumenata kompanije ExxonMobil o klimatskim promenama od 1977. do 2014. godine. Dokumenta uključuju internu komunikaciju, publikacije i reklame ‘upakovane’ u formu novinarskih tekstova objavljenih u NYT. Dok je u internim dokumentima ugljen-dioksid pomenut više od 1.000 puta, a najviše upotrebljavani termini su fosilna goriva i atmosfera, u tekstovima za javnost dominirali su termini energetski efikasan, tražnja i potreba, a koristi se i termin ‘potrošači’, prebacujući tako odgovornost sa sebe – proizvođača, na potrošače.
• Sličan pristup imao je British Petroleum (BP) koji je 2004. godine napravio prvi kalkulator ugljeničnog otiska kao način da izmeri emisije gasova staklene bašte svakodnevnih aktivnosti ljudi, koji je zaživeo kao ideja i koncept i prema rečima aktivista – potpuno odvukao pažnju ljudi sa industrije.
• Kada su vlade počele da razmatraju zabranu jednokratne plastike, kompanije koje istu proizvode, uključujući Chevron, Exxon, Dow i DuPont, potrošile su milione dolara da bi širom SAD pokrenule programe recikliranja. Međutim, i njihovi naučnici su govorili da recikliranje neće rešiti problem u većem obimu.
• Podaci pokazuju da recikliranje zapravo i ‘ne radi’ – od 2015. godine, količina plastike koja se svake godine proizvodi povećala se 10 puta u odnosu na 1971. godinu. Manje od 10 odsto materijala je reciklirano, dok svaki kvadratni kilometar okeana sadrži u proseku 13.000 komada plastike.
• Mikroplastika, komadići plastike koji se nikada ne razgrade, nađeni su i na Mont Everestu. Prosečan Amerikanac godišnje unese u organizam 50.000 komadića mikroplastike i udahne otprilike istu količinu.
• Prema Svetskom ekonomskom forumu, proizvodnja plastike će se udvostručiti do 2040. godine i utrostručiti do 2050. godine.