Sezonski i fleksibilni rad trebalo bi da obavlja najviše 15 odsto radno angažovanih

Prema izveštaju Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED), skoro 60.000 sezonskih radnika u poljoprivredi evidentirano je od početka 2019. godine u elektronskom sistemu za pojednostavljenu prijavu.

Kako se navodi, za dane tokom kojih su bili angažovani, osim naknade za rad ostvarili su pravo na penzijsko osiguranje i osiguranje u slučaju povrede na radu, kao i pravo na zadržavanje socijalnih davanja, što predstavlja sve ono što nisu imali pre donošenja Zakona o pojednostavljenom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima.

Takođe, prema podacima NALED-a, broj prijavljenih radnika iz godine u godinu raste. Tokom 2019. godine bilo je evidentirano 28.407 radnika, sledeće 32.906, a prošle godine 38.501 radnik odnosno 48 odsto sezonaca, koliko zvanična statistika procenjuje da ih ima u Srbiji.

Kada se to uporedi sa 2018. godinom, kada je ugovor imalo tek nešto više od 3.500 radnika odnosno oko pet odsto, evidentno je da je nova procedura pomogla suzbijanju rada na crno u ovoj oblasti. Ipak, još uvek ne u dovoljnoj meri.

Kako u razgovoru za Biznis.rs kaže profesor Zoran Stojiljković, donedavni predsednik UGS Nezavisnost, u poslednjih nekoliko godina je izvršena makroekonomska stabilizacija i počev od 2018. godine došlo je do kakvog-takvog realnog rasta zarada i BDP-a koji je za posledicu imao fleksibilizovanje radnih odnosa i sve više nekvalitetne zaposlenosti koju karakteriše porast udela ovako angažovanih radnika.

„To je nestandardni oblik rada, odnosno rad koji ne nosi zaposlenje“, naglašava Stojiljković.

Prema njegovim rečima, fleksibilni karakter rada uzima maha svuda, ne samo u poljoprivredi, već i u delatnostima koje imaju relativno trajni karakter.

Takođe, profesor dodaje i da proces digitalizacije menja standarde i odnose snaga na tržištu, pa je pokušaj da se što više tih poslova fleksibilizuje, čak i u javnom sektoru.

„Prema tome, ako oduzmete partijsku dimenziju zapošljavanja, koje sve više postaje zapošljavanje na određeno vreme, imate tendenciju širenja sfere povremenih i privremenih poslova, uključujući i rad u studentskim zadrugama, a taj postupak se pravda nepostojanjem uslova za trajnije angažovanje“ objašnjava profesor.

Prema njegovim rečima, jedno od rešenja jeste da se najpre suzi obim poslova koji se mogu obavljati na ovaj način, a samim tim i broj radnika, odnosno da sezonske poslove može da obavlja najviše 10 do 15 odsto radno angažovanih. Pored toga, Zoran Stojiljković kaže da njihova prava treba da se drže strogo pod kontrolom.

Takođe, još jedno od rešenja je uvođenje progresivnog oporezivanja prilikom kojeg ne bi bilo plaćanja poreza do visine medijalne zarade.

„Ako skinete tih deset odsto poreza, uvećate neoporezivi deo zarada do 50.000 dinara, za toliko činite taj rad „jeftinijim“ za poslodavca i više novca ostavljate u džepovima ljudi. I to nema negativne efekte na poslodavce“, kaže Stojiljković.

Nasuprot tome, on smatra da bi plata koja prelazi dvostruku prosečnu zaradu ili ona koja ide preko 250.000 dinara, što prima oko 30.000 ljudi u Srbiji, trebalo da se oporezuje višim stopama, od 15 odnosno 20 odsto.

„To bi bolelo 10 do 15 odsto građana, ne bi ništa koštalo ovu trećinu koja bi ostala na svom, ali ni dve trećine onih koji su najmanje plaćeni do prosečne zarade“, kaže on dodajući da bi to omogućilo ostvarivanje zahteva sindikata da minimalna zarada stigne minimalnu potrošačku korpu, a prosečna prosečnu.

Govoreći o samim randicima koji su angažovani na ovakvim poslovima, profesor Stojiljković ističe da do njih još uvek nisu stigle informacije kako treba štititi radnike na prvoj liniji odbrane i koliko te pojednostavljene procedure ne garantuju ni minimum prava.

„To pokazuje pravu prirodu ove vlade, koliko god se prikazivala kao socijalno odgovorna“, napominje Stojiljković.

A kako rešiti probleme? Iako NALED u najnovijoj Sivoj knjizi konstatuje određene pomake, značajan deo sive ekonomije uzrokovan je neregistrovanim radom, a posebno u određenim delatnostima poput poljoprivrede, građevinarstva i ugostiteljstva u kojima ima najviše neformalno zaposlenih zbog toga što obavljaju poslove privremenog ili sezonskog karaktera.

Među glavnim problemima ovde su istaknute administrativne procedure, kao i visina troškova poreza i doprinosa. Ipak, budući da je pojednostavljeni sistem prijave angažovanja sezonskih radnika u sektoru poljoprivrede dao pozitivne efekte, NALED predlaže da se on primeni i na druge poslove koji imaju sezonski karakter.

Istog mišljenja je i naš sagovornik, samo što on smatra da bi trebalo ograničiti broj takvih radnih mesta.

„Niko normalan ne osporava potrebu za sezonskim radom. Smatram da postoji logika povremenih i privremenih poslova i kad bi oni bili dobro plaćeni mladi ljudi koji rade privremeno neki posao nakon toga bi, na primer, mogli da putuju“, kaže on, upozoravajući da bi dalje širenje predstavljalo dodatnu fleksibilizaciju rada.

Umesto toga, on insistira da se neka prava moraju poštovati. A tome dodaje kako medijske, tako i radnike iz mnogih drugih oblasti koje je stvorila digitalizacija.

„Ako sam radio četiri meseca, imam pravo na četiri meseca staža i na trećinu odmora. U suprotnom ja trošim svoje resurse i na osnovu toga nemam ništa. Ima jedna rečenica koju sam čuo pre desetak godina: ovaj digitalni rad na platformama je fantastična stvar da platiš nekog da ti odradi stvar na 15 minuta i zaboraviš ga“, zaključuje Stojiljković.