Kako se finansira umetnost u Srbiji?

Finansiranje kulture i umetnosti uvek je bilo pitanje na koje ne postoji brz i jednostavan odgovor. Za pripremu i realizaciju većine kulturnih manifestacija i umetničkih dela potrebna su značajna sredstva, a s obzirom na to da je reč o neprofitnoj delatnosti nije lako doći do potencijalnih sponzora. Ipak, postoje različite opcije.

Prema rečima profesorke dr Milene Dragićević Šešić, u Srbiji su osnovni finansijeri umetnosti porodice, javni sektor preko institucionalnog sistema kulture i samoorganizovane solidarne umetničke prakse. Kako kaže, postoje i svi drugi oblici finansiranja, ali su oni manje zastupljeni.

„Pošto želimo da budemo na putu evropskih integracija, treba prvo istaći kakvi su oblici finansiranja umetnosti u zemljama Evropske unije, a potom i primere koji su i kod nas poznati u tim praksama“, istakla je naša sagovornica.

Prema njenim rečima, umetnost mogu finansirati javne vlasti na svim nivoima, koje pored ministarstava i sekretarijata za kulturu često uključuju i domene vezane za obrazovanje (tu u Srbiji spadaju svi od mreže Studentskih kulturnih centara do školskih biblioteka i amaterskih društava), zdravstvo (rad umetnika u psihijatrijskim klinikama, ortopedskim i dečijim bolnicama), socijalni rad (nekad to uključuje i sredstva ministarstava policije – za rad umetnika u „kriznim“ susedstvima, u predgrađima u kojima se razvija prodaja droge, ili u kojima vlada nezaposlenost i slično), kao i posebne sektore (za turizam ili za mlade…)

„U našem slučaju je to javni sektor kulture: republički i gradski. Recimo, kroz pozorišne repertoare angažuje reditelje, kostimografe i druge umetnike, kroz izložbene prakse vizuelne umetnike i kustose“, objašnjava Dragićević Šešić.

Dodaje da je tu i konkurs resornog ministarstva i gradova za sufinansiranje projekata nezavisne scene i samostalnih umetnika, što predstavlja minimalna sredstva, kao i finansiranje od strane drugih ministarstava koje je, kako ocenjuje profesorka, često po pozivu i netransparentno. Postoje i sredstva EU – Kreativna Evropa, koja se moraju sufinansirati sa 40 odsto, a taj procenat nije zagarantovan i ustanove javnog sektora nisu stimulisane da konkurišu.

Sponzorisanje umetnosti

Milena Dragićević Šešić navodi da je Hans Hake za Dokumenta X napravio projekat „Ko plaća – taj kontroliše“ i intervjuisao glavne sponzore umetnosti u Nemačkoj, velike korporacije.

„Svi su jednostavno rekli da vrlo vode računa za šta će dati novac. Ali, važno je reći da u tim zemljama – naročito u Engleskoj, Holandiji, Belgiji – postoji velika tradicija sponzorisanja umetnosti, posebno među osiguravajućim društvima, bankama, mobilnim telefonijama, a tek onda slede privreda (Bosch, Siemens, Volkswagen), hotelijerstvo, avio-kompanije i drugo“, navela je Dragićević Šešić.

Ona ističe da je kod nas Delta Holding sponzor socijalnog rada, dok većina drugih kompanija daje za sport.

„Kada je Železaru u Smederevu vodio američki vlasnik, kao i cementaru Holcim u Popovcu, te kompanije su davale mnogo novca i za kulturu. U prvom slučaju je trebalo promeniti i poboljšati imidž američkih vlasnika, a u drugom činjenicu da je reč o zagađivaču koji negativno ekološki utiče na lokalnu zajednicu“, obrazložila je profesorka.

I fondacije utiču na umetnike

Od ostalih vidova finansiranja umetnosti Milena Dragićević Šešić izdvaja samoorganizovane solidarne umetničke prakse (Ostavinska galerija, Karkatag radionica i njen doprinos…), i doprinos porodice (od bračnog druga, roditelja, do šire porodice i kruga najbližih prijatelja).

„U Francuskoj i Nemačkoj javni sektor ima dovoljno novca da realizuje umetničke projekte onako kako su zamišljeni, a drugi se dodatno bore za sredstva kompanija ili za filantropska sredstva koja su do skoro garantovala veću slobodu delovanja. Recimo, jasno je da vam korporacije neće ni dati sredstva za projekat koji dovodi u pitanje kapitalizam ili neke od vrednosti koje trenutne vlasti u datoj državi smatraju važnim. Korporacije ne ulaze u sukobe sa vlastima nigde u svetu, naprotiv, njihov finansijski uspeh često će najviše zavisiti od odnosa sa vlastima„, naglasila je naša sagovornica.

Ona napominje da će fondacije poput Evropske kulturne fondacije ili Mama keš fondacije iz Amsterdama ipak tražiti da umetnik posveti veću pažnju socijalnom uticaju, pa čak i kreiranju novih radnih mesta i novih umetničkih praksi, tako da i fondacije utiču.

Pomoć države i podrška iz inostranstva

Prema rečima Dragićević Šešić, pomoć države je dovoljna kada je reč o javnom sektoru, ali potpuno nedovoljna kada je reč o nezavisnom sektoru i slobodnim umetnicima, te su oni prinuđeni da se bore za inostrana sredstva na visoko kompetitivnom svetskom neprofitnom „tržištu“ umetnosti.

„A onda ta sredstva omogućavaju samo opstanak od projekta do projekta. Ako su apolitični i u svakom pogledu neutralni, a pri tom dovoljno komunikativni, mogu da računaju na podršku javnog sektora, da ih angažuje u svojim projektima“, istakla je naša sagovornica.

Da bi neko umetničko udruženje došlo do sredstava mora da smišlja sopstvene projekte i da ih i organizaciono oblikuje, dakle da bude i svoj producent/preduzetnik.

„To znanje se sada zove ‘expanded professionalism’. dakle nije dovoljno da FLU ili FMU obrazuju likovne umetnike i muzičare da budu najbolji u svojoj disciplini, već moraju da poznaju i preduzetništvo, projektni menadžment, marketing, da imaju pregovaračke i komunikacione veštine…“, navodi.

Milena Dragićević Šešić je ocenila je da u finansiranju umetnosti sve treba da se poboljša, a posebno transparentnost u donošenju odluka.

Ona smatra da bi u ugovore koje država/grad/opština potpisuju sa ustanovama kulture trebalo da se unese i obaveza ustanova da izlažu i prikazuju, a kad je to moguće i ko-produciraju dela samostalnih umetnika.