Postoje li razlike između muških i ženskih rukovodilaca?

Potpredsednica Vlade Srbije i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović nedavno je izjavila da bi rodna ravnopravnost trebalo da bude način života i rada u svim sektorima.

Ministarka je iznela podatke da je u samo jednom od sedam državnih preduzeća žena direktor, ali da je izuzetno važno koliko je žena na rukovodećim mestima u kompanijama, jer one donose drugačije odluke o investicijama nego muškarci.

Istraživanja na ovu temu detektovala su generalno samo dve razlike između muških i ženskih rukovodilaca. Jedna razlika je u oblasti radne motivacije koja je, u određenom stepenu viša kod žena i favorizuje ih u težnji ka postignuću u odnosu na muške „partnere“ u datom istraživanju.

Psiholog i savetnik transakcione analize Vesna Bajković za naš portal kaže da je druga razlika „u korist“ muškaraca.

„Razlika koja se pojavila kao značajna u oblasti interpersonalnih kompetenci favorizuje muškarce rukovodioce jer su rezultati ukazali da su oni otvoreniji i iskreniji sa svojim kolegama/saradnicima nego žene. Opšti zaključak istraživanja u kojem su bili uključeni brojni faktori je bio da se žene, generalno ne razlikuju od muškaraca u načinu na kojim upravljaju menadžerskim procesima već da se ustanovljene razlike odnose na jedan mali deo onoga što menadžeri imaju u svojim opisima poslova i odgovornostima“, objašnjava Bajković.

Male razlike se mogu naći još i, na primer, u stilu komunikacije – žene mogu biti kooperativnije, a muškarci kontrolišući rukovodioci i više orijentisani na zadatke i direktivni, dok žene mogu biti više demokratski orijentisane.

„To je često i najupadljivija razlika dobijena u proučavanjima – da muškarci obezbeđuju pravac dok žene ohrabruju svoje zaposlene da pronađu svoj način i pravac. Kooperativni stil uključuje više konverzacije i slušanja što obično zahteva više vremena, ali se zaposleni osećaju više cenjeni. Oba stila, orijentacija na zadatke ili na ljude, vredna su u različitim kontekstima. Orijentacija na zadatke, na primer, je mnogo vrednija kada je u pitanju bezbednost. Žene češće motivišu zaposlene tako što će im omogućavati da se ostvare i dobro osećaju što je, samo po sebi, nagrada. Muškarci češće koriste nagrade za uspehe i kazne za greške. Naravno da oba pola mogu da nauče i da budu uspešni u svakom od ovih stilova rukovođenja“, naglašava psiholog i savetnik transakcione analize.

Naša sagovornica kaže da je ipak mnogo važnije od navedenih razlika postojanje individualnih osobina koje ne treba generalizovati, jer nas to može odvesti u stereotipe.

Postoje razlike generalno među rukovodiocima, ali ne i značajne između muškaraca i žena kao rukovodioca.

„Možda deluje kao značajno pitanje, ali u suštini nema značajne razlike među polovima u rukovođenju jer na kvalitet rukovođenja utiče mnogo faktora, od crta ličnosti preko specifičnih veština i iskustva, ali i mnogo drugih faktora u samoj organizaciji. Nije pol taj koji određuje ko će biti bolji ili uspešan menadžer, realnost je da razlike među stilovima mogu da prošire i doprinesu kreativnosti i inovacijama. Ovo takođe povećava uspeh kompanije kada i muškarci i žene napreduju do visokih pozicija kog god pola, važno je da rukovodioci identifikuju specifične veštine koje imaju i kako ih koriste“, navodi Bajković.

Ukoliko posmatramo rukovođenje u opštijem smislu – važno pitanje je kako se pojedinac snalazi u odnosu na kriterijume postignuća, zadatke, ciljeve i, naravno, u odnosu na saradnike.

„U tom smislu, individualno postignuće i „zdravlje“ tima i organizacije prvenstveno zavise od toga kako menadžer upravlja, a to, na osnovu istraživanja, nije u relaciji – ne zavisi od pola menadžera dakle pitanje nije vezano za rod“, zaključuje psiholog i savetnik transakcione analize Vesna Bajković.