Može li „cost per use“ da pomogne u racionalnom trošenju novca pred praznike?

Kako ne biti švorc na kraju decembra, a posebno januara – kada prođu svi praznici, pitanje je koje muči mnoge. Stručnjaci u oblasti finansija često savetuju da se pri kupovini vodimo stvarnom cenom koštanja.

„Cost per use“ (CPU) je poslovni koncept koji označava trošak korišćenja nekog proizvoda ili usluge na osnovu stvarnog broja upotrebe. Ovaj model omogućava precizno izračunavanje vrednosti koju korisnik dobija u odnosu na cenu koju plaća, pa se često koristi u analizama isplativosti, naročito kod proizvoda ili usluga koji imaju dug vek trajanja ili povremenu upotrebu.

Kada se CPU primeni na svakodnevni život, to znači sledeće: ako kupite cipele za 10.000 dinara i nosite ih 50 puta, vaš trošak po korišćenju je 200 dinara. Ovo omogućava procenu da li je kupovina isplativa u poređenju sa alternativama.

„Kupovina skupog softvera može se opravdati ako ga često koristite. Na primer, ako softver košta 50.000 dinara godišnje, a koristite ga svakodnevno (365 dana), CPU je 137 dinara po korišćenju“, napominje poreski savetnik Milan Radošević.

Za teretanu koja košta 5.000 dinara mesečno, ako trenirate deset puta CPU je 500 dinara po treningu. Više korišćenja smanjuje pojedinačni trošak.

CPU se računa deljenjem ukupnog troška proizvoda ili usluge sa brojem puta koliko se taj proizvod koristi – Cost per use = Ukupan trošak proizvoda / Broj korišćenja

CPU model je koristan u finansijskom planiranju, analizi isplativosti investicija, proceni luksuznih ili skupih proizvoda i upravljanju budžetom za lične i poslovne potrebe. Takođe, pomaže u donošenju odluka o kupovini i podstiče racionalno trošenje novca.

Međutim, u manjem trošenju novca mogu pomoći još neke tehnike. Stručnjaci preporučuju najjednostavniji način uštede koji se odnosi na praćenje troškova.

Provedite jedan mesec beležeći svaki dinar – od kirije i računa do kafe u prolazu. Mnogi su iznenađeni kada shvate koliko novca odlazi na impulsivne kupovine i nepotrebne stvari. Uz ovakvu analizu lakše je osmisliti plan štednje koji omogućava i uživanje u sitnim zadovoljstvima.

Još jedan od saveta odnosi se na kontrolu kupovine, odnosno izbegavanje impulsivnog trošenja. Pre kupovine bilo bi korisno napraviti spisak i držati ga se, bez obzira na sniženja ili promocije za proizvode koji se ne nalaze na spisku.

Ako niste sigurni da li vam nešto treba, postavite sebi jednostavno pitanje: „Da li mi je ovo zaista neophodno i kako ću ga koristiti?“ Ovakav pristup, iako postepen, može značajno umanjiti troškove – naročito kod kupovine odeće.

Jedna od jednostavnih metoda je i 50-30-20. Funkcioniše tako što 50 odsto prihoda ide na osnovne potrebe – kirija, računi, hrana. Zatim, 30 procenata na želje kao što su odeća, sitnice za dom, uživanja. A 20 odsto odlazi u ovom slučaju na štednju, bilo za putovanja, velike ciljeve ili dugoročne planove.

Finansijski stručnjaci smatraju da je kraj godine pravo vreme za primenu neke od ovih metoda ili bi to mogla da bude jedna od takozvanih “novogodišnjih odluka”, koja će pomoći u racionalnom trošenju sredstava.